Макрон, национализам, демократија, глобализам - или шта оно значи рат?!

Председник Француске Емануел Макрон, иначе класични популиста неолибералног типа, у свом недавном говору на Париском мировном форуму о кризи међународних институција, искористио је за француску политичку сцену помало неуобичајену, али на просторима Балкана већ изанђалу политичку флоскулу, према којој се глобализовани (псеудо)либерални капитализам Вашингтонског консензуса, а у ствари политичко робовање глобалним корпоративним олигархијама и њиховим економским интересима, изједначава са политичком вредношћу „демократије“, па самим тим одбацивање глобализма подразумева одбацивање демократије, одбацивање демократије значи „национализам“, а национализам – у најбољој традицији балканског НВО сектора – води „ратовима и разарањима“. „Национализам значи рат“, лаконски је изјавио Макрон.

Француски председник је познат по томе да често брка појмове и спаја неспојиво, и ова најновија тирада против „национализма“ није изузетак, нити преседан. На страну то што је практично цела француска традиција борбе за демократију почивала на француском национализму, на страну то што национализам не подразумева ни економску десницу, ни економску левицу (левичарске земље Латинске Америке имају снажне националне идентитета, баш као што их имају и отворено глобалистичке државе попут САД, Индије, или Саудијске Арабије) — овај наступ указује на сву плиткоћу Макронове политичке културе: за њега „демократија“ не значи ништа више од „политичког поретка по вољи корпоративне олигархије“, а „национализам“ – идеологију  њених политичких противника, још конкретније француског Националног савеза који полако прераста у Макроновог главног политичког конкурента. У том смислу и Макроново упозорење да „одбацивање демократије води у ратове“ непријатно одзвања као претња, поготово оним земљама и народима којима су САД до сада наметнуле ратове, бомбардовања, и колонијалне интервенције због „мањка демократије“.

Са друге стране, Макрон је свега пар дана раније критиковао улогу НАТО у политичко-безбедносном систему Европе (председник Француске је рекао да је Северноатлантски савез доживео „мождану смрт“), иако је овај војни савез традиционално схватан као сејмен и милитантно крило Вашингтонског консензуса. При томе је занимљиво да се у круговима глобалне политичке елите Макрон управо форсира као некакав месија глобализма, „млада крв“ која може да одговори на „нове изазове“ са којима се суочава свет, од којих је један свакако и непредвидљиви амерички председник Доналд Трамп – гласни противник војног интервенционизма, самодекларисани амерички националиста, и – велики критичар односа европских земаља према НАТО.

Макронова аверзија према рату није га навела да осуди колонијалне ратове које (националистичка) Саудијска Арабија води у Јемену, који је његова властита (националистичка) земља водила у Либији, или да осуди националисте који учествују у више истовремених покушаја свргавања социјалистичких руководстава у земљама Латинске Америке

Колико год Макронови наступи звучали самопротивречно, они увек имају ту заједничку нит: његови иступи против НАТО, баш као и његове тираде против национализма медији рутински усмеравају против америчког националистичког председника, који је за сада веома суздржано пуштао у погон америчку ратну машину, поготово када се упореди са претходницима. Истовремено, Макронова аверзија према рату није га навела да осуди колонијалне ратове које (националистичка) Саудијска Арабија води у Јемену, који је његова властита (националистичка) земља водила у Либији, или да осуди националисте који учествују у више истовремених покушаја свргавања социјалистичких руководстава у земљама Латинске Америке.

И када осуђују „унутаревропски“ национализам, пажња Макрона и његових присталица је веома селективна. Мета критике су све снажније опозиционе партије у Француској и Немачкој које наступају са критиком глобалистичке политике, мета је већина грађана која је гласала да се Велика Британија изведе из патерналистичког и недемократског политичко-бирократског система Европске уније, мете су обавезно и „националистичка“ Русија као и централноевропски enfantterrible Виктор Орбан, док истовремено ратоборни национализми у балтичким републикама или Украјини, односно у Пољској и Румунији, које се такмиче ко ће код себе инсталирати више елемената америчке противракетне одбране, некако остају — испод радара.

А где „национализам“ представља претњу, врло лако ће се као претња испоставити и „фашизам“. Све поменуте непоћудне режиме често и радо оптужују за фашизам, док се галопирајући историјски ревизионизам и величање историјских фашистичких вођа у ништа мање националистичким земљама попут Румуније, Хрватске, или балтичких република, о Украјини да и не говоримо, упорно и срамно занемарује. Са друге стране, када погледамо бруталност француске полиције која се разрачунава са „Жутим прслуцима“, када погледамо милитантност одговора француске државе не једну чисто демократску побуну, то кудикамо више подсећа на фашизам од ксенофобних испада Виктора Орбана. Јасно је се у целом том дискурсу у Европи барата празним појмовима без икаквог смисла и значења, чија је једина сврха да денунцирају непоћудне и опасне по глобалну политичку елиту којој и сам француски председник припада. Али догађаји у Латинској Америци нам сведоче о томе да понекад и „демократија“ и „либерализам“ — „значе рат“.

У Србији апсолутну власт на свим нивоима држи партија која се по одсуству идеолошке кичме и политичке доследности с правом може упоредити управо са Макроновом псeудопартијом „Француска у покрету“

У том смислу су једнако смешне и оптужбе о „јачању екстремне деснице“ у Србији. У Србији апсолутну власт на свим нивоима држи партија која се по одсуству идеолошке кичме и политичке доследности с правом може упоредити управо са Макроновом псудопартијом „Француска у покрету“ (чак и њихови слогани личе једни на друге). Они не само да су у потпуности умрежани са корпоративном олигархијом која вуче све конце живота и смрти за све сиромашније народне масе и Срба и Француза, већ они са лакоћом вуку и конце разноразних „радикалних“ десница и левица, које су увек спремне да замуте воду када дешавање народа прете да дестабилизује политички statusquo. А управљајући њима, они се не руководе никаквим национализмом, никаквим патриотизмом, нити их је у најмањој мери брига за демократију.

Краћа верзија овог текста објављена је у франкфуртским „Вестима“.