„Mali Alek“, izbori i dozvola „Velikog Brata“

Posle bitke su, naravno, svi generali. I kad se nešto desi, navodno, „svi“ su znali da će baš to da se desi. Upravo tako je bilo i ovoga puta, kada je u subotu Glavni odbor SNS-a usvojio argumentaciju i „preporuku“ Aleksandra Vučića da se ipak ne ide na vanredne parlamentarne izbore, iako su danima pre svi viđeniji naprednjaci to listom najavljivali, zahtevali i prizivali. Naime, gotovo svi mediji i opozicioni poslanici bili su sigurni i ubeđivali pisca ovih redova da će izbora biti – samo sam ja, javno, pred kamerama, u Skupštini rekao da mi se „čini verovatnijim da ipak neće“. I bila je to doslovno JEDINA takva izjava-procena na čitavoj medijskoj i političkoj sceni. Svi drugi su govorili ili da će odluka biti da se na izbore ide, ili da su šase „fiti-fifti“ – ili da će odluka biti odložena.

Koalicioni partneri su, doduše, oprezno i stidljivo izjavljivali da za održavanje vanrednih izbora nema potrebe, jer je „koalicija složna i čvrsta“. Ali koalicioni partneri se kod Vučića ništa ne pitaju, kao što se ne pitaju ništa ni članovi predsedništva, niti glavnog odbora vladajuće stranke. I svima im je glavna briga samo da paze da se ne zamere ili nečim ne naljute Gospodara. Zato svi izjavljuju samo ono što im on kaže da treba da kažu. A da bi on onda mogao da ih ili demantuje i „ubedi“ ih da promene „svoje mišljenje“ (koje nemaju), ili pak da, ako mu tako odgovara, da se na to njihovo „mišljenje“ pozove i kaže kako mora da ispoštuje „volju većine“, iako se on, lično, sa njom ne slaže. Ipak, suviše smo već puta gledali taj isti film i njegov scenario je postao već suviše providan čak i za domaću, sns-ovsku publiku, a kamo li za važne spoljne igrače, kojima je „mali Alek“ očigledno mnogo toga naobećavao, i koji ovaj put izgleda nisu bili raspoloženi da dozvole da ih još jednom vuča za nos i bespotrebnim izborima odlaže izvršenje preuzetih zadataka – pre svega, oko Kosova i njegovog puta u sve potpuniju nezavisnost.

Ta „spoljna karta“ bila je jedan razlog zbog kojeg sam verovao da se – barem u ovom trenutku – Vučić neće odvažiti da raspiše izbore. Ali postoji i drugi, koji je možda bio čak i presudniji. Ma koliko da je još uvek politički dominantan na opštenacionalnom planu (pogotovo s obzirom na devastiranu, rascepkanu i  materijalno, idejno i kadrovski siromašnu opoziciju), Vučić je svestan da bi na eventualnim vanrednim izborima ipak teško dobio baš 60 odsto glasova. A otprilike upravo toliko bi mu trebalo ako bi hteo da nadmaši ili barem ponovi svoj rezultat iz marta 2016. – i da socijalistima i Palmi da barem nekih desetak odsto, da bi ih privoleo da idu na zajedničkoj listi. A na predsedničkim izborima, sa svim mahinacijama i sa svim bošnjačkim i mađarskim manjinama  koje su ga podržale, jedva da je za sebe namakao (sumnjivih) 55 procenata. Drugim rečima, Vučić ne samo da u ovom trenutku nema spoljno zeleno svetlo, nego nije imao ni jasnu stranačku matematiku koja bi mu nedvosmisleno govorila da treba da ide na vanredne izbore.  

Konačno, tu je i jedan tehničko-logistički argument. Ma koliko da su organizaciono beskrajno dominantni u odnosu na opoziciju, čak ni naprednjacima nije lako da vode još jednu opštenacionalnu kampanju, pogotovo što im u mnogim sredinama bukte tihi unutrašnji sukobi, a povremeno i pravi mali ratovi sa tučama i uzajamnim paljenjem automobila. A ovako će sve što imaju sposobno, efikasno i operativno (od agitatora, do kriminalaca i batinaša) moći da gurnu i fokusiraju na Beograd.

Dakle, kada se na sto bace svi razlozi „za“ i „protiv“ – pri tome ne mislim na formalne, institucionalne i državne, kojih nema, nego na one lične i uskostranačke, prema kojima se, uprkos drugačijim izjavama, Aleksandar Vučić uvek zapravo ravna i  opredeljuje – ispostavlja se da pretežu oni“ protiv“. Naime, parlamentarni izbori mu trebaju jedino zbog još jedne kupovine vremena i prolongiranja na sve strane posejanih obećanja (a kao što rekosmo, stranci nisu skloni da mu to opet daju), kao i ukoliko bi bio suguran da gubi Beograd, pa da onda još jednom „impresivnom“ pobedom na republičkom nivou pokuša da prikrije i amortizuje eventualni beogradski neuspeh. Ali on beogradske izbore uopšte ne mora izgubiti. Naprotiv. Čak i uz određeni pad koji smo detektovali u našem poslednjem istraživanju, SNS je dalje favorit, pogotovo ukoliko se opozicija raspe u 6-7 kolona (Đilas, Šapić, PSG, Narodna stranka, DS, „Beli“, DJB, Dveri, „Ne davimo Beograd“, Nova stranka...), od kojih, recimo, četiri ili pet završe ispod cenzusa. I to je upravo scenario na koji Vučić računa i na njemu intenzivno radi. Jer se glasovi svih onih koji nisu prešli cenzus raspodeljuju na one koji jesu – pri čemu onaj prvoplasirani od toga najviše profitira. 

Kolege iz opozicije su naravno u pravu kada kažu da se „Vučiću ništa ne može verovati“, i da nije isključeno da on inscenira neku krizu i politički incident – a ima vremena do pred kraj januara – te da ipak raspiše i vanredne parlamentarne izbore zajedno sa beogradskim. To nije nemoguće, ali, takođe, iz gorepomenutih razloga, ni mnogo verovatno.

Zato su izbori odloženi – do daljnjeg. To jest, dok Vučić ne vidi jasnije šta mu se dešava sa rejtingom u Beogradu i dok nekim novim, „autokolonijalnim“ i izdajničkim potezima koje će povući u međuvremenu „Mali Alek“, eventualno, ipak ne iskamči dozvolu za izbore od „Velikog Brata“.