Коментар дана | |||
Ко понижава Србију? |
субота, 30. новембар 2013. | |
Амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Чепурин је на скупу одржаном на Академији за дипломатију и безбедност поделио неколико лекција властима у Србији о „црвеним линијама“ које не смеју да пређу у својој спољној политици, Србију упоредио са глупом удавачом која младожењи одмах даје све, а Мила Ђукановића због његове отворене тежње да Црна Гора ступи у НАТО индиректно назвао – мајмуном. Иако је амбасадоров речник за једног дипломату био неуобичајено отворен и директан, многи од нас би се интимно могли сложити са већином његових тврдњи, мада се мора приметити да је по Србију, каква год она данас била, врло понижавајуће и врло непријатно када о њој овако говори представник једне пријатељске земље. Када Чепурин тако говори, можемо замислити (а то можемо и да видимо) шта нам мисле и спремају они који нам нису пријатељи, а док ми можемо да се стидимо онога што смо чули, на Чепурина су хитро гракнули они, који су додуше из сасвим других разлога, још више погођени амбасадоровом искреношћу и отвореним подстреком Русије антинатовском расположењу у земљи. Главни НАТО лобисти кренули су одмах у хистеричан контранапад, с позивом да Србија хитно ускрати гостопримство амбасадору Русије, док су се бљутаве Е-новине и фанатична Соња Бисерко и куражни Чеда Јовановић одједном сетили да је Србија држава која има сопствене интересе и суверенитет, у којој важе одредбе Бечке конвенције о статусу дипломатског особља. Иако би многи од нас волели да то није тако, Русија у суштини према Србији води сасвим реалну политику, у складу са сопственим интересима, а ако у руској политици према Србији има недоследности и притиска, он је био далеко мањи и блажи од свакодневних притисака и условљавања којима смо изложени од наших западних „партнера“. Већ 25 година трпимо уцене САД, ЕУ и НАТО, које нам се на најбестидније начине јавно постављају као услови за чланство у ЕУ, док нам бирократи и амбасадори западних земаља скоро свакодневно издају наредбе и прете даљим распарчавањем већ окрњене земље. Ништа од тога и никада није наравно било повод за реакцију душебрижника који су се одједном сетили да је Србија суверена држава, а да стране дипломате не треба бар јавно да се мешају у унутрашње односе једне државе. Док се цела политичка и невладина елита смењује на цинкарошким брифинзима у западним амбасадама у Београду, понижења који нам они приређују се тумаче као жеља наших партнера да помогну, али колико год пута нас западни политичари и државници шутнули у лице, то никад није изазвало оволику вриску и повику. Сви они који сад критикују Чепурина, и говоре о суверенитету Србије, никада, наравно, нису ни приметили како се понашају амбасадори западних земаља, разни "изасланици" и "помоћници изасланика" и "заменици помоћника подсекретара" када са друге стране стола седе председник Србије или председник Владе, ма ко то био, а то наравно за такве никада и није био проблем - то су наши пријатељи који нам желе добро, ма колико то добро заболело. Од Чеде, Е-новина и Соње Бисерко с, наравно, ништа другачије није ни очекивало, а сва срећа да нас је реакције поштедео рециклирани Вук Драшковић, који је поново узлетео као један од главних НАТО лобиста. Реакције од стране Владе или председника Србије на изјаву руског амбасадора није било, али уместо ње ће ускоро, као пише „Данас“, на Првој међувладиној конференцији Србије и ЕУ 20. децембра бити занично проглашен главни циљ Србије - да преговоре са ЕУ заврши 2018. године, а да у чланство уђе 2020 године. После свега што смо од ЕУ доживели, веће понижење од тога једноставно није могуће замислити. |