Jubilej srpske Vikipedije

Vest koja je, u poplavi burnih događaja na društvenoj i političkoj sceni Srbije, prošla skoro potpuno nezapaženo, jeste da je, pre nekih nedelju dana, srpsko izdanje Vikipedije, otvorene internet enciklopedije, premašilo brojku od 100.000 članaka. Sto hiljada! U zemlji Srbiji, ekonomski osiromašenoj i kulturno obogaljenoj, sto hiljada bilo čega predstavlja uspeh za divljenje. Sto hiljada dinara je plata o kojoj većina građana može samo da sanja. Sto hiljada ljudi na ulici je potencijalni državni prevrat. Najzad, sto hiljada primeraka je tiraž izdanja kojih se sećaju samo već davno osedeli knjižari i izdavači.

Pa opet, srpska Vikipedija postigla je rezultat kakvim se ne može podičiti nijedna kulturna institucija u zemlji. Neko je bio marljiv i izbrojao je – internet enciklopedija koja predstavlja rad male vojske volontera sa voljom da svoje znanje podele sa drugima, kada bi bila odštampana, brojala bi 40 tomova, daleko više od bilo koje druge enciklopedije dostupne na našem jeziku. Kada imamo na umu skorašnje podsećanje da je Rečnik srpskohrvatskog jezika SANU za 50 godina došao do slova „O“, možemo zamisliti kakav je podvig učinjen na srpskojezičkom internetu za svega šest godina!

Šta znači brojka od sto hiljada članaka na Vikipediji? Pre svega, u pitanju je ogroman prestiž jednog jezika sa, planetarno gledano, izuzetno malim brojem govornika i jedne kulture koja uglavnom nema sredstava ni da se održava, a kamoli još samoreklamira. Sa stohiljaditim člankom, srpski jezik se priključio grupi od 28 jezika, uključujući velikane poput engleskog, francuskog ili španskog, kojima govore različiti narodi širom planete, nemačkog, japanskog ili ruskog, iza kojih stoje moćne države i blistava kulturna javnost, ili poljskog, rumunskog i slovačkog, koje uprkos nedostatku ogromnih sredstava dostojno neguju svoj jezik i pismenost na Svetskoj mreži. Pri tome, kotiranje na Vikipediji nije naivna stvar – ako je njen članak prvo što vam izbaci pretraživač Gugl kada se zanimate za određeni pojam, onda je u pitanju ime od ogromnog autoriteta  u svetskim medijima, od kojih upravo Gugl predstavlja prvi i najmoćniji. Stoga, ako se na naslovnoj stranici globalne Vikipedije našla srpska reč „pretraga“ (ćirilicom), onda je u pitanju velika informatička pobeda našeg jezika (i pisma).

Svima onima koji su spremni da se prezrivo nasmeju na ove krupne reči, treba skrenuti pažnju na nekoliko činjenica. Srbija je zemlja u kulturnom opadanju, koje se najviše i najupečatljivije odražava kroz rastuću nepismenost njenih građana, pogotovo onih koji se bave uglednim i visoko plaćenim zanimanjima. Razlozi ovog žalosnog stanja su mnogobrojni, ali jedan od vodećih je svakako diletantizam epskih razmera u sprovođenju nacionalne obrazovne politike.

Jer, ako srpsko pismo ne poštuje nijedna domaća televizija, osim Javnog servisa, zašto bi iko u zemlji bio pismen? Ako se niko ne bavi time šta naša deca čitaju na internetu, zašto bi se iko čudio što više ne možemo da razumemo šta ona pišu i govore? Ako srpski filolozi moraju da pišu na engleskom da bi se njihovi radovi vrednovali u Srbiji, zašto bi iko mario za opstanak srpskog jezika i pismenosti?

Sa druge strane, srpsko izdanje Vikipedije omogućilo je srpskoj omladini ono što im je uskratila njihova država, prosveta i kultura. Zahvaljujući Vikipediji, đak koji sprema referat o Periklu, Starom Rasu ili borbi za oslobođenje Latinske Amerike, može svoj upit da unese u pretraživač na srpskom jeziku i pismu i dobije solidan enciklopedijski članak na tom istom jeziku i pismu kao osnovu svog istraživanja. Vikipedija, zajedno sa nizom drugih vodećih zaštitnih znakova interneta, zaslužna je za to što se danas čovek ne mora osećati unazađenim zato što govori srpski jezik.

Ona, naravno, nije jedina. Tu su, na primer, Projekat Rastko ili Naše pismo, kao i, ruku na srce, stranica Narodne biblioteke Srbije koju je Gugl skoro rangirao u 23 najbolja svetska sajta. Ali u svakom od ovih slučajeva princip je isti – grupa entuzijasta izborila se za mesto srpskog jezika i kulture na okrutnom globalnom tržištu, više uprkos, nego zahvaljujući pomoći državnih i javnih kulturnih institucija. U trenutku kada se projekat bošnjačkog („bosanskog“) jezika približava svom dvadesetom rođendanu, kada je pismena javnost sablažnjena novim „standardizovanim crnogorskim jezikom i pravopisom“, kada izvori bliski fantomskoj Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti tiho i uporno podvlače osobenosti „vojvođanske“ kulturne (i jezičke) realnosti, a izvesne NVO svoj jezik zvanično (čitaj „službeno“) označavaju kao „BHMS“, jubilej Vikipedije predstavlja prvorazredni uspeh.

A ako neko misli da jedna popularna i hijerarhijski decentralizovana internet enciklopedija predstavlja nešto previše naivno, jeftino i frivolno da bi mu se posvetila puna pažnja srpske javnosti, taj, pored preterane gordosti i slabog poimanja virtualnog kao mesta događanja savremene kulture, očigledno poseduje velike zablude o savremenoj srpskoj kulturi i pismenosti. Jer njoj je svaka pomoć dobrodošla – dok još nije prekasno.