Izraelski "recept" za Kosovo

Munjevita akcija komandosa IDF-a na flotilu sa “humanitarnom pomoći” za Gazu, dala je do znanja sadašnjoj turskoj vladi da se vreme Osmanlija neće ponoviti, bar ne u njihovom regionu. Na žalost, Turska i Saudijska Arabija će takve stvari pokušavati u zemljama koje ne umeju da skupe noge.

Mnogi će mi ovu konstataciju zameriti, posebno oni koji proučavaju teorije zavere, ali, oprostićete, niko pametan ne obučava komandose da bi dozvolio rulji da ih štanglira. Na vreme su upozoreni, pravili su se blesavi, a kako to lepo i jednostavno reče gospodin Lazanski – Izrael je ozbiljna država!

Sećamo se kako su obaveštajci JNA snimili Špegelja, a da niko iz vojnog vrha nije prstom mrdnuo da zaustavi konvoj. Rezultat je raspad SFRJ i početak ratova.

Zatim je ista greška pravljena u Krajini, u Bosni, na kraju i na Kosmetu. Ishod takvog luksuza su stotine hiljada ljudi proteranih iz Krajine i sa Kosmeta.

Svedoci smo stalnih šikaniranja i ubijanja nevinog nealbanskog stanovništva na Kosmetu. Sada je stradao i jedan lekar, koliko vidim, divan čovek koga su svi voleli i poštovali.

Kako onda sa teroristima, imaju li efekta molbe i kuknjave Euleksu i zapadnim “prijateljima”, imaju li efekta predsednikova stalna “oštra upozorenja” uz obaveznu napomenu “da Srbija neće reagovati”?!

Evo jednog svetlog primera kako se postupa sa takvima – recept generala Dena Šamrona.

1976. godine, palestinski teroristi oteli su avion Er Fransa na liniji Atina – Pariz. Grci kao Grci, tog dana im je štrajkovalo obezbeđenje na aerodromu!

Avion je sleteo u Ugandu, a onda su otmičari zajedno sa Idi Aminom počeli da ucenjuju Izrael, jer je u letelici bilo preko sto izraelskih državljana. Uslovi su bili krajnje neispunjivi, ali moglo im se, bili su na sigurnom. Bar su oni tako mislili.

Dok je vlada Izraela otezala pregovore, general Šamron napravio je operativni plan, riskantan i teoretski teško izvodiv. Trebalo je preleteti 5000 km, a da ne budu opaženi od radara afričkih zemalja. Dok su preletali Crveno more, bili su na visini od svega 30 metara, da ih ne bi detektovali radari Saudijske Arabije, Sudana i Egipta. Zatim je bilo potrebno odraditi akciju tako brzo i precizno, da nijedan terorista ne stigne da aktivira bombu ili detonator, a pritom paziti da ne pogode nekog od taoca koji su izmešani sa otmičarima.

Četiri Herkulesa i dva Boinga 707 poleteli su u ovu rizičnu operaciju. U njima su se našli sanitet i operaciona sala, logistika, džipovi za prevoz komandosa, džipovi sa topovima koji su imali zadatak da unište sve ugandske Mig-ove koji budu bili na aerodromu, kao i mercedes kakvim se vozi Idi Amin (nemojte me držati za reč, ali čini mi se da je bio sa šestoro vrata, identičan Titovom).

Pošto i Izraelci umeju da “srbuju”, tek su u toku leta (posle žučne rasprave na tajnom sastanku predsednika i vlade) dobili informaciju da je “operacija tanderbolt” odobrena jednoglasno. Tek onog momenta kad je avion dodirnuo pistu na Entebeu, predsednik (mislim da je tada bio Jicak Rabin) je rekao:”Obavestite naše saveznike u Parizu, Londonu i Vašingtonu da preduzimamo vojnu akciju!” Koliko se samo vodilo računa da nekim obaveštajnim kanalima informacija ne procuri.

Iznenađenje je bilo potpuno, teroristi i ugandska vojska su shvatili da su napadnuti tek kad su Izraelci uleteli u zgradu. Svi teroristi su neutralisani (bilo ih je 7), 45 ugandskih vojnika je poginulo, ne zna se koliko ih je ranjeno, a 11 Migova je uništeno. Poginula su 4 taoca, dok je 10 ranjeno, komandosi su imali jednog poginulog i 5 ranjenih. Igrom slučaja, poginuo je baš komandant operacije, pukovnik Jani Netanijahu, rođeni brat današnjeg izraelskog predsednika.

Idućeg jutra ceo svet je bio na nogama, a Izrael je trpeo baražnu paljbu sa svih strana.

Da li je ova akcija bila nelegalna? Jeste!

Da li su Izraelci pitali Amina mogu li da intervenišu? Naravno da nisu, čak su i saveznike obavestili tek kad su komandosi sleteli.

Bitno je da su taoci spašeni, a ono što je najvažnije je – Izrael je svima dao do znanja kako će u budućnosti nastupati kada neko otme njihovog sunarodnika, tako da više nikome nije palo na pamet da se igra s njima po tom pitanju.

Hoće li naša Srbija konačno pokazati da je ozbiljna država, koja ne dozvoljava da se na njenoj suverenoj i svetoj teritoriji njeni građani likvidiraju kad god se to nekome prohte?!?

Iskreno mi je žao onog mladog Francuza koji je stradao u Beogradu. Ali na Kosovu se strada iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, a da nisam primetio da su naši političari organizovali protestne šetnje, proglasili dan žalosti, da ih naš narod oplakuje i saoseća kao što je saosećao sa nesrećnim Francuzom. Ima li život nekog našeg građanina svoju težinu, ili i mi to gledamo kao kolateralnu štetu?

Ako već sami sebe zamajavamo, ako nismo odvažni da preduzmemo akciju bilo kakve vrste, ako nam vojska služi isključivo u dekorativne svrhe, zašto, na primer, ne ukinemo ministarstvo vojske i generalštab?! Zašto bi plaćali eksponate? Ako je već u interesu neke druge države da oni tu sede, onda neka ih ta država vodi kući, neka im da radna mesta u svojoj armiji i neka ih plaća.

Što se tiče BIA-e, neka se ugledaju makar malo na MOSAD, umesto što se tužakaju sa Politikom. Da li postoji neki ratni zločinac ili terorista koga MOSAD nije priveo pravdi? Čak i ako ne uspeju da ga privedu, njihovi operativci odlično znaju šta im je činiti – i obično nađu način da to i učine.