Наход Србија

Виски пије стари српски кнеже,

на облаку подно рајског врта;

Како пије, тако проговара:

“Шта се збива у земљи Србији,

мојој некад милој кнежевини,

јесу ли то Бранковићи стигли,

на парчиће земљу разделили?

А кога ћу за одговор наћи,

кад прогнаше Јуловку девојку,

моју милу цветокосу вилу!

То ћу питат’ четничкога мага,

расчињеног војводу од Хага!”

Из сна рипи војвода од Хага,

из тамнице холандскога царства:

“Аој, кнеже, Слобо од Облака,

јесте, то су многи Бранковићи,

стигла тама, браћа по кесама;

На регије Србијицу секу,

стигла међа и на Саву реку,

све у духу српских пашалука,

мало земље, све више кулука;

Но сад нема краља на дворима,

нити тамо, нит’ у “кругу двојке”.

Престо му је преко сињег мора,

кућа Бела, сва је од мрамора,

сукна су му лепа и пробрана,

а он црн је к’о крило гаврана;

Софру им је сјајну приправио,

посластица разних са свих страна:

бели шенген за сву српску рају,

и по који златник за делије;

Уз доручак и молитву дају,

па ће њему намах похрлити,

одвећ гладни српски витезови,

никад сити, и никад напити;

Витезови с конопца и конца,

да из истог наједу се лонца,

око врата добиће и звонца!”

Проговара Слоба од Облака:

“Реци мени војводо мој мили,

шта нам беше сa Косовом равним,

с гласачима мојим староставним?”

Беседи му војвода од Хага:

“Од како си тамо победио,

сав се народ беше иселио,

остала их шачица да гине,

сад војвода српски за њих брине!

Реториком оштром он их брани,

речју златном и штити и храни,

док их као и ти не одбрани.

Када и он буде победио,

ето нама тријумфа и славља,

и три прста и дух православља;

Остају још браћа преко Дрине,

не дај Боже да и за њих брине!

Него, кнеже, да ти се поверим,

немам коме срце да отворим:

Сећаш ли се мојих витезова,

мојих драгих златних соколова?

Први беше витез од Гробова,

јунак силни, увек одмерени!

Најмоћнији кад пече ракију,

најстарији саборац од свију;

Други беше витез од Пупољка,

тај што песме о мени гуслаше,

сада трчи код новога паше!

Издадоше мене обојица,

једна глава, кол’ко хоћеш лица!”

Сузе лије Слоба од Облака,

сузе лије, једва одговара:

“Ој војводо, златни побратиме,

не стај мени на муку јуначку,

где погледам, само видим значку;

Сећаш ли се малог од Кофера,

трчао је до мог саркофага,

а у глави само врећа блага,

десна не зна шта јој лева смера!

Три је вере од тад’ променио,

и три вере, и чет’ри вечере,

о доручку да и не говорим,

сa тугом се неизмерном борим!”

На то рече војвода од Хага:

“Ти не виде честити мој кнеже,

како сада порезе им реже,

један нови, од Евра војвода,

тај чаробњак и по води хода;

Народу је свашта обећао,

сребро, срму, и по шаку злата,

да се нађе док не стигне плата;

Фабрике је српске распродао,

само да би раји дукат дао;

Сада српчад сретна и пресретна,

од радости по пругама лежи,

машту пусти, али каиш стежи!

Раја једе сланину и проју,

 мисли тако на војводу Воју;

обавештен никад није био,

међ’ бурама он је слатко снио.

Злата нема, не боли га глава,

крив је само што с мачкама спава.

Но да видиш војводу од Рата,

десну руку Великог нам Брата,

реформе је он донео љуте,

у бабице посл’о нам регруте;

Ако желиш силни јунак бити,

мораш знати дете преповити!

Шта нам ради војвода од Приче,

Вук војвода, чедо нашег Чиче?

Име Вука, а јагњећа душа,

Некад Тита, а сад НАТО слуша!

А телале што имамо нове,

сокоћалом стварају нам снове.

Ко их води, како му је име?

Веран јесте, али не знам коме!

Ако нема “витешких” парада,

одмах њему подрхтава брада,

и у хајку креће нова Влада;

Какав НАТО, и какви бакрачи,  

сад су за све криви навијачи.

А да видиш “витешких” парада,

хулахопке у сред Бела града,

брат свог брата неизмерно воли,

ех да могу показат’ се голи!

Сећаш ли се оног малог Јуде?

И од њега нешто ће да буде;

Тај постаде Чеда од Џипова,

цару црном најмилија глава;

свако мало кијавицу има,

шмрче лети, шмрче кад је зима;

Цензус више не може да прође,

ал’ за столом увек је до вође.

Тмурно чело у старога кнеза,

стало њему до свог бившег среза;

Хатишериф црног цара чита,

да се Србин низашта не пита,

да батина дошла је из раја,

уз уцене без конца и краја.

Горке сузе стари кнеже лије,

ко сем њега Србе сме да бије!