Iz arhive NSPM - Čarobni breg ili Poslednji krug u Davosu

Udarne vesti nekoliko dana dolazile su nam iz Davosa, banjskog odmarališta u Švajcarskim Alpima, čuvenog po dobrom vazduhu koji pomaže u lečenju tuberkuloze, gde se, kao i svake godine, okupila svetska finansijsko-ekonomsko-korporativno-politička oligarhija da sa svoga visokog brda razmotri probleme onih nešto više od šest milijardi stanovnika planete. Kao i svake godine, to je bila parada novca, napretka i lepih želja, prilika pojedinačnim državama da pokažu koliko su u skladu sa ekonomskim, ekološkim i političkim trendovima, a ostatku sveta da vidi koliko se ljudi koji stoje iza ratova, kriza i opšte neravnopravnosti u stvari međusobno dobro slažu. Kao i svake godine, Svetski ekonomski forum bio je prilika za okupljanje šarenog antiglobalističkog karavana u obližnjoj Ženevi, koji je opet otprotestovao protiv svega protiv čega je u trendu protestovati.

Nije baš sve, međutim, bilo „kao i svake godine“, a ponajmanje je bilo „kao u dobra, stara vremena“, kada se svetska elita pela na svoje brdo sa mirom i samozadovoljstvom malobrojne klase upravljača u savršenom carstvu gde se „sve odvija po planu“, a menjaju samo konvencije ophođenja sa masama u redu za usrećenje (čas su u modi odela i kravate, čas ležerne razdrljene kragne koje multikorporativcima i ministrima ekonomije daju preko potrebni „izgled običnih smrtnika“). Moda se menja, pa je ove godine „in“ štednja – losos i kavijar zamenjeni su sirom i šunkom, a skupi šampanjci i konjaci jeftinim, komercijalnim vinima. Zašto da ne, kriza je, i elita mora na svom primeru da pokaže da je vreme da se „stegne opasač“.

Kriza. Čarobna reč našeg vremena. Došla je niotkuda, poremetila vrtoglave krivulje rasta i saplela „gospodu sa brda“ na korak od obećavanog i mukotrpno građenog „boljeg sutra“. I stoga se alpski forum odvija u donekle turobnoj atmosferi. Ne, nije to zbog nedostatka šampanjca i kavijara – njega ima dovoljno u luksuznim sobama delegata, na privatnim susretima daleko od očiju kamera. Senka krize je pala, kao veo tamne strane na Savet Lukasovog DŽedajskog reda, i mudri starci sa planine više ne vide „bolje neg' oni pod brdom“. Korporativci i industrijalci su svesni da najbogatije države više nemaju ni moći, ni novca, ni autoriteta da podržavaju njihove megalomanske projekte ličnog bogaćenja. A predsednici i ministri sa nelagodom pomišljaju na ono što ih čeka kada se sa svog začaranog brega spuste među svoje razočarane i gnevne građane. Svetska elita je, više nego ikad, svesna svoje prevaziđenosti, pa kao da pokušava da na svežem alpskom vazduhu „dođe do daha“ i okrepljena, zdrava i čila, pođe natrag u donji svet. Problem je u tome što ne znaju šta ih „dole“ može sačekati.

Ne, nije to leteći cirkus antiglobalista, koji svetske moćnike prati u stopu i za koga je odavno postalo jasno da je simptom, a ne lek bolesti protiv koje se nastoji boriti. Njihovo simboličko prekrštavanje iz „protivnika“ u „prepravljače“ globalizacije, antiglobalista u „alterglobaliste“, samo je ozvaničilo njihov status „sigurnosnog ventila“ za rasterećenje svetskog parnog stroja od suvišnog unutrašnjeg pritiska. Ne, neprijatelj vreba sa nekog drugog mesta. Možda to on povremeno bljuje vatru po pariskim predgrađima? Ili je on pokrenuo atinsku omladinu na „besmisao, nasilje i anarhiju“? Da li on to kliče Raulu Kastru i Ugu Čavezu iz delegatskih stolica u Belemu i Pari? Ili je sve to samo kriza?

Časne starine na bregu ne znaju. Zato im se i ne silazi.