„Internacionala“ u Vatikanu

Nebrojeno puta smo na svojim leđima osetili da istorija, za koju su nas godinama ubeđivali da je „mrtva“, ne samo da „puca od zdravlja“, već zaista poseduje krajnje prefinjen smisao za ironiju. Iz Vatikana nam je, tako, pre neki dan stigla vest da Karl Marks, ideolog koji je nam je „sve ono zamutio“, i kome smo se samo u Beogradu za „to“ odužili imenovanjem u njegovu čast najvećeg gradskog trga i posvećivanjem niza naučnih institucija izučavanju isključivo njegove misli, a koga smo se, opet, ritualno odrekli na svome putu u Bolju budućnost, zapravo i nije tako loš, koliko su nas naveli da mislimo. Ne samo da njegova filozofija predstavlja značajan uvid u „društveno otuđenje velikog dela čovečanstva“, već njegova istraživanja bacaju „dodatno svetlo“ na ono što se dogodilo sa globalnim kapitalizmom u proteklih nekoliko godina krize, odnosno deceniju – dve apsolutne moći?! Na ono o čemu su nas naši komesari, propagandisti i nastavnici marksizma upozoravali decenijama, na opšti podsmeh i prezrenje?!

U svom preispitivanju vlastitog odnosa sa savremenim svetom, Vatikan je, izgleda, „složio kockice“ i shvatio da dostojanstvo Svevišnjeg ne može ugroziti evolucija života na Zemlji, rotacija planeta oko Sunca, a pogotovo ne oblik društvenog uređenja koji se ne bi zasnivao na gramzivosti (tj. „privatnoj svojini“), izrabljivanju (tj. „prvobitnoj akumulaciji kapitala“) i pretpostavci da je „čovek čoveku vuk“ (odnosno, „slobodi konkurencije“). U najnovijem filmu Majkla Mura jedan katolički sveštenik ne libi se da kapitalizam nazove „radikalnim zlom“. Na drugoj strani planete, Natalija Naročnicka, pravoslavni istoriosof, podvlači da je upravo ozloglašena Staljinova epoha označila prekid u progonima Crkve koje su započele boljševičke vlasti, a koji su sprovođeni više u ime „racionalizma i prosvetiteljstva“ nego u ime „svetskog proletarijata“.

Sve to, nekako, „ne zvuči kako treba“. I sve to iskače iz lepih, ugodnih i smirujućih crno-belih šablona hladnoratovskog Holivuda. Još se može pokazati da ćemo se za koju godinu gorko kajati što smo Karla Marksa uklonili sa svojih ulica i trgova, kao što će se Zapad pokajati što nam je tolike godine zavrtao ruku zbog prihvatanja učenja čoveka za koga se ispostavilo da je „u stvari okej“? Ili će se pokazati da je istorija neumoljiva i da se zna ko kosi, a ko vodu nosi, te ko kome zavrće ruku, bez obzira na to koju ideologiju i koju religiju ko zastupao? Činjenica da se „Internacionala“ vratila u svetske bioskope i čak, na jedan neobičan način, dobila neočekivanu tercu od Svete stolice, ne mora da znači da se najzad utabao put za istinski internacionalizam. Kao što ne mora da znači da je činjenica da smo tek sada zaista dobili svetski proletarijat koji zaista „nema šta da izgubi osim svojih okova“, znak da nas čeka neminovna Svetska revolucija.

Priča sa Marksom neodoljivo podseća na narodnu pripovetku o Tamnom vilajetu. Rusi bi to nazvali „smutnim vremenom“. Oni sa time imaju dosta gorkog iskustva. A samim tim imaju na šta da se pozovu dok tapkaju u mraku, zajedno sa ostatkom planete. Jedan od takvih autoriteta može biti i pokojni Aleksandar Solženjicin, koji je svojevremeno, po povratku u Otadžbinu, u ona preteška vremena za njegov narod i celu Istočnu (i „Jugoistočnu“) Evropu istakao da, u odnosu na Zapad, „mi imamo prednost što smo preležali jednu tešku bolest, na koju smo sada stvorili imunitet“. U odnosu na Zapad, mi smo iskusili oba sistema i nijedan nas više ne očarava. Njih možda tek čeka ono što mi isuviše dobro poznajemo. Iznenadna zapadna blagonaklonost prema Karlu Marksu svakako se može gledati kroz ovu prizmu, kao što se može reći da je prirodno da se u trenutku ritualnog samoubistva globalnog kapitalizma malo poštovanja oda čoveku koji je sve to krajnje plastično predvideo. Najzad, istorija svakih nekoliko decenija lupi dobar šamar onima koji bahato odbijaju da iz nje povuku nauk. Zaista, međutim, ne bi bilo zgoreg da nas ova najnovija pljuska zaobiđe. Ali ako se ispostavi da i mi ostanemo crvena lica, valjaće ozbiljno postaviti pitanje – da li smo nastradali zato što smo sa nečim požurili, ili zato što smo sa time zakasnili. Ovo pitanje ćemo sebi svakako još postavljati u narednih nekoliko godina, i to često vezano upravo za Karla Marksa. Pa ko se Marksa odrekne – kajaće se. Ko ga se ne odrekne – kajaće se. U nedogled.