„Evropski humanizam“, ili migranti kao neželjeni gosti Evropske unije i engleska “bolećivost”

Već nekoliko godina nesrećni ljudi, žene i deca, bežeći iz ratom zahvaćenih područja Afrike i Bliskog istoka, u grupicama ili pojedinačno, prolaze kroz Srbiju, pokušavajući da nađu azil i spas u zemljama Evropske unije, pre svih u onim najrazvijenijim. Evropska unija, međutim, nije nimalo oduševljena njihovom idejom, i na sve načine pokušava da se odbrani od neželjenih gostiju. Stoga najveću krizu izbeglica na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata pokušava da reši osnivanjem prihvatnih logora, hitnom repatrijacijom ili zatvorima za migrante. Među prvim merama koje su planirali ministri EU bilo je uspostavljanje specijalnih zona, zapravo karantina u kojima bi se pružala neophodna pomoć izbeglicama u Grčkoj i Italiji na Malti, državama Unije koje se prve nalaze na udaru talasa migranata iz Libije.

Prema pisanju britanskog Gardijana, u ovim prihvatnim logorima izbeglicama se uzimaju osnovni podaci, otisci prstiju i omogućuje boravak do 18 meseci,

Uvereni da će to doprineti rešenju krize migranata, ministri Evropske unije doneli su početkom juna meseca ove godine odluku da se formira EUNAFOR Med Med (Pomorske snage Evropske unije unije za područje Mediterana). Njegov je osnovni zadatak da, ne samo pod pretnjom nego i upotrebom sile, sprečava seobu imigranata u Evropu.

Ova ratna armada sastoji se od pet ratnih brodova, dve podmornice, aviona i helikoptera i dronova. Poveren mu je nadzor nad morem u blizini Libije, a ovlašćen je i da pretresa brodove na koje posumnja da krijumčare izbeglice, zarobljava njihove posade i čak uništava plovila na pučini.

Razume se, EU za ove svoje oružane i, nesumnjivo, gusarske napade ima ovo fantastično objašnjenje: To je, naime, najefikasniji način da se “preseče i razbije lanac krijumčarenja ljudi”.

Kako je objavila Agencija za izbeglice Ujedinjenih nacija, od 92.000 ljudi, žena i dece, koliko ih je za prvih pet meseci ove godine, dospelo preko Sredozemnog mora u Evropu, 60% njih pobeglo je iz ratom ugroženih i razorenih područja. Od toga je trećina stanovnika Sirije,12% Eritreje, 11% Avganistana i 6% Somalije.

I dok se 28 članica EU prepiru, svađaju i pogađaju oko načina da odrede koliko će od 40.000 izbeglica svaka od njih prihvatiti, a Velika Britanija još jednom iskazuje svoju uobičajenu “plemenitost i solidarnost” ponudom da zbrine 100 Somalijaca, potpuno nestvarno zvuči podatak da je Liban, koji i sam još nije zalečio posledice agresije Izraela iz 2006. godine, primio preko 1.300.000 izbeglica samo iz Sirije. U Turskoj je našlo spas 1.800.000, a Jordanu oko 600.000, iz čega se vidi da je ogromna većina izbeglica utočište potražila i našla u susednim zemljama, a da se na Tursku, Liban i Jordan svalio najveći teret izdataka za ishranu i smeštaj, iako ni ovim zemljama, pod teretom opšte recesije, ne cvetaju ruže.

Pojedine članice Evropske unije uverene su da će najefikasnije zaustaviti dolazak izbeglica ako na svojim granicama postave nepremostive prepreke ili ograde i tako onemoguće ulazak azilanata. Slično razmišljaju i naši severni susedi, Mađari. Iako od premijera slušamo kako su odnosi Srbije i Mađarske u usponu, a vlade naših zemalja održavaju i zajedničke sednice, Mađari gledaju svoja posla, pa na granici podižu ogradu dugačku 174 kilometra i visoku četiri metra kako bi zaustavili reke migranata, a brigu oko njih prepustili prijateljskoj Srbiji.

Za nesrećne ljude opstanak u rodnim zemljama ne samo da nije bio moguć već često i opasan po život, a zatvoreni svi legalni putevi do mesta u kojima bi se osećali bezbedno. Stoga je razumljivo što su izlaz tražili najpre u veoma neizvesnim putovanjima morem prepunim i nesigurnim plovilima, a zatim i višemesečnim pokušajima da stignu do članica Evropske unije.

One ih, nesumnjivo, doživljavaju kao težak i neprijatan teret koji bi najradije prepustile nekom drugom. Čini se da u tome prednjače upravo one države koje su najviše doprinele da se u zemljama iz kojih migranti beže izazovu neredi, a zatim povedu i razbuktaju ratovi bez kraja.

Dok najveći piroman od svih, potpuno zaštićen širinom Atlantskog okeana, verovatno sa velikim zadovoljstvom posmatra kako se Evropa muči, pokušavajući da reši azilantsku krizu.