DŽej Kej kao novi lider „druge Srbije“

Neka mi (unapred se izvinjavam) oproste čitaoci – ja ovaj tekst pišem dok gledam „Utisak nedelje“, strpljenja nemam da sačekam kraj, pa na miru napišem neki (što bi rekla DŽej Kej) nerazumljivi tekst koji (ionako) ne služi ama baš ničemu.

Slušam kako DŽej Kej objašnjava uredniku NIN-a da je besmislen taj stari list, mali mu tiraž, a i niko ih normalan, brate, ne razume. Dosadno pišu, sve neke reči koje živ čovek ne mož' da rastumači... A i onaj Ćirilov. Pa taj je za sve one decenije svog uzaludnog rada uradio manje nego DŽej Kej za jedan dan. Zašto? Zato što je DŽej Kej lider sa sto i nešto 'iljada fanova, gotivan je Čeda, stajlingom joj imponuje i bila je na nekoj tribini da mu pomogne...

Elem, pokušali su gosti Olje Bećković da pohvale DŽej Kej. Dali su sve od sebe. Borka je čak u jednom trenutku pokušala da joj prevede jednu nepoznatu reč „fenomen“ ili „fenomenološki“, ali je omanula jer je posle rekla i „eufemizam“ i time uprskala stvar.

DŽej Kej je sa dosadom gleda dok pominje Brehta ... Čeka da ućuti i da im svima objasni da su sva ta njihova pisanija zajedno, niskotiražna, koje ne čita sedam miliona ljudi – besmislena, ili kao što je umetnica lepo citirala Basaru (čiji joj je diskurs naprasno postao tako reći bliži od tekstova njenih hitova – nema veze što i on tu i tamo padne u napast da piše one dugačke rečenice koje pošten svet ne razume) „obično palamuđenje“, te da oni ne znaju da rade posao, da su svi oni naspram nje go... niko i ništa...

Pišem o ovoj „stvari“ dok se „stvar“ odigrava i kao da se podrazumeva da svi čitaoci ovog teksta znaju o čemu govorim. Naime, DŽej Kej (evo, upravo je rekla Ćirilovu da nije smeo da kaže da se ne slaže sa nazivom parade „ponosa“ jer biti gej ne znači da treba biti ponosan nego tolerisan, i da bi lepši – što je, naravno, istina – naziv bio parada tolerancije ili nečeg sličnog, da biti gej nije osnovna karakteristika čoveka određene seksualne orijentacije... i ostale slabo razumljive stvari) – izvinjavam se na digresiji – dakle, htela sam da podsetim da je razlog gostovanja DŽej Kej u ovoj emisiji njen hrabro izneti stav u kolumni u Kuriru gde se umetnica izjasnila „Za gej paradu“. I sada ovi intelektualci, ljudi koj ceo život pričaju takve i grdnije jeresi, imaju da sede i dive se – čemu? Ne bih da zvučim grubo, ali to je kao da su doveli majmuna u studio i sada ga hvale, ne bez neprijatnosti koja uvek biva kao posledica svesti o idiotskosti situacije, hvale ga, dakle, što ne kaki po ulici. Lepo. I korisno.

DŽej Kej, čija je kolumna pomogla gej populaciji više nego iko ikada igde, a koja pri tome ne odoleva da nam saopšti kako ona „nije gej“, okreće se, što je preko svake mere nepristojnosti jer je pristojnost glupa reč (što je, na kraju krajeva, fašistički), prema gospodinu Ćirilovu i pita ga da li je on bio na paradi. Objašnjava jednom od najvećih srpskih intelektualaca da treba da bude jasan i koncizan, uči ga kako da se izražava, proziva ga, ja slušam i ne mogu da verujem, ispituje čoveka (OK, policijsko dete nema gde da nauči šta je mera i šta se ne pita i dokle se ne ide, koja se crta jednostavno ne prelazi – nikad!), traži od njega da nam u jednoj emisiji objasni, da nam nacrta i lepo „prizna“ – šta je njegova seksualnost. Ona je idiot, to je nesporno, ali idiotluk koji se ovde zastupa nije bezopasan. To je taj komesarski, jedan policijski idiotluk koji zahteva od mene da budem crna ili bela, da budem na gej paradi ako sam peder i da ne smem da budem na prvom mestu čovek, misleći, sa mišlju koja se možda razlikuje, sa finesama... To je idiotluk koji se svi u studiju upinju da podrže. Borka pokušava da prevede reč populizam (odustala je od „fenomenološki“) i ipak, prelazeći preko ove neopisive svinjarije sa gospodinom Ćirilovim, daje sve od sebe da prevede jezik DŽej Kej na jezik svoje ideologije, koja ne da puca šavovima nego se upravo raspala u paramparčad ovim tragikomičnim pokušajem da se jedan idiotluk posmatra prvo na nivou fenomena, ali pošto idiotluk ne razume termin fenomenologija, pokušaj se spušta niže.

Na kraju, svaka čast DŽej Kej. Ispljuvala je, kao što to biva u priči o Frankenštajnu, sve one koji su je licemerno hvalili kao što čovek hvali majmuna „baš je sladak, ne kaki nasred sobe“. To je cena egzibicionizma držanja majmuna kao kućnog ljubimca, da tako kažem.

Ili po srpski (da me ceo svet razume): tražili ste – gledajte, i tako vam i treba!