Dve rezolucije Evropskog parlamenta: a šta ćemo sad?!

U jedva nešto više od dve nedelje, Evropski parlament, zakonodavna institucija Evropske unije, donela je dve, blago rečeno, veoma kotroverzne rezolucije. Prva je bilo uvođenje „dana sećanja na genocid u Srebrenici-Potočarima“, označen kao „najveći ratni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“. Međunarodna štampa koja voli kratke i pamtljive naslove već je to krstila „Danom srebreničkog genocida“ (Srebrenica Genocide Day), kao da je u pitanju „Dan rada“ ili „Dan žena“. Drugom rezolucijom, Parlament „preporučuje“ državama članicama „koje to još nisu učinile“ da priznaju nezavisnost Kosova i na taj načim pomognu široke napore EU oko stabilizovanja i „ostvarivanja evropske perspektive“ ove „nezavisne evropske države“.

Pored činjenice da je „Dan genocida“ zamišljen i kao „simbol međunarodne nemoći“, čime se unekoliko preuzima dužan deo odgovornosti za srebrenička ubistva, i pored toga što se „kosovskom rezolucijom“ pohvalila Vlada Srbije zbog svog „konstruktivnog stava, saglasnog sa njenim namerama da se priključi EU“, ova dva dokumenta pokazuju temeljni poraz, ne samo politike aktuelne Vlade, nego celokupne srpske politike, može se reći, od Dejtona naovamo. Evropski parlament nam je jasno stavio na znanje da birokratske strukture na Zapadu jednostavno ne žele Srbe da vide drugačije, nego kao tvorce „jedinog genocida u Evropi posle Holokausta“ i kao dosadnu i neprijatnu prepreku „uspostavljanju vladavine prava na celoj teritoriji države Kosovije“. Evropski parlament, čiju nadležnost nad našim životima mnogi politički činioci već priznaju, kiteći partijska sedišta i revere sakoa zastavama EU, jasno nam je stavio na znanje koje nam je mesto u Evropi pripremljeno.

I šta ćemo sad? Blago rečeno, predizborna strategija koja je odnela pobedu na minulim izborima, mehur od sapunice zvani „i Kosovo, i Evropa“, koji je godinu dana odolevao pucanju najzad se – izduvao. Ali to je za Srbe i Srbiju još najmanji problem. Mnogi su rekli da se nikada neće saglasiti sa stupanjem u EU, ako to bude podrazumevalo uspostavljanje međudržavnih odnosa sa privatnom prćijom Tačija i drugova. Ali čak i za one koji preko toga mogu da pređu (a ima ih), ko ima pravo da svoje pristupanje jednoj međunarodoj organizaciji plati pristankom na istorijsku ljagu genocida bačenu na sva buduća pokoljenja srpske dece? Praviti se da su na KiM bivši teroristi i aktuelne jagnjeće evrobrigade na korak od normalne evropske države, za šta je samo potrebno „uspostaviti vladavinu prava“, podjednako je neprihvatljivo koliko i pristati na bajku da se bilo gde u BiH dogodio genocid. I bolje da to kažemo sada, dok naša marionetizovana Skupština ne donese zakon po kome zbog takvih izjava možemo krivično odgovarati. I bolje da se opametimo sada, dok još nije kasno. I da po Srbiji počnemo da mašemo zastavama onih koji su se pokazali kao istinski prijatelji i saveznici ove zemlje i naroda. Nije njih toliko malo, koliko je mnogo naša poltičko-ekonomska elita u stanju da ih ignoriše. I nije ih tako teško prepoznati. Reakcije na ove dve rezolucije mogu se, u tom smislu, pokazati kao pouzdane smernice.