Destilacija u bosanskom loncu

Šta je „dogovoreno“, a šta „potpisano“, za javnost BiH, i previše naviknutu na potpuni nedostatak prozirnosti u donošenju političkih odluka, ostaje zagonetkom. Izvesno je, za početak, da hrvatska strana najzad treba da dobije nešto poput svoga entiteta, čime bi se emancipovala od zajedničke Federacije BiH. Takođe su veoma česte tvrdnje o pretvaranju grada Sarajeva u „distrikt“, odnosno zajedničko dobro svih federalnih jedinica u državi. Ovaj gambit, međutim, muslimanska strana pravda tvrdnjama o značajnim teritorijalnim ustupcima koje bi na račun novoformiranog čisto muslimanskog entiteta trebalo da učini Srpska, dok njeni zvaničnici istovremeno negiraju svaki oblik „dovođenja u pitanje teritorijanog kapaciteta RS“ i uporno tvrde da je u pitanju „unutrašnje preraspoređivanje uprave u Federaciji BiH“, odnosno njena disolucija na tri dela. Optužen da „izdaje Srpsku“, premijer Dodik upadljivo zaoštrava separatističku retoriku i čak otvoreno insistira da se u svaki dogovor o unutrašnjoj organizaciji zemlje mora uneti „pravo konstitutivnih naroda i njihovih entiteta na samoopredeljenje“.

Pri svemu tome, mnogo toga ostaje duboko nejasno. Ako je reč o „unutrašnjem pitanju“ muslimansko-hrvatskog entiteta, zašto bi bilo ko iz Srpske bio pozvan da učestvuje u donošenju takvog jednog dogovora? U tom slučaju, zašto bi se muslimani sami nudili da od Sarajeva učine distrikt i time ga u nekom smislu „vrate Srbima“, kada RS već ne pravi nikakve teritorijalne ustupke? Dalje, ako je istina da dolazi do teritorijalne reorganizacije cele BiH, zašto bi se Srpska odrekla svog teško stečenog teritorijalnog integriteta sada, kada su pritisci na nju smanjeni i kada, prema muslimanskoj verziji, ništa ne dobija zauzvrat? Istovremeno, naročito je neverovatna „srednja priča“, da je u pitanju uvođenje paralelnog, „srednjeg administrativnog nivoa“ (u zemlji u kojoj, po svoj prilici, 50% svih zaposlenih već radi u administraciji), jer iz reformi koje postojeći ustavni poredak ne bi trebalo da dovode u pitanje tek niko nema koristi.

Da li su u pitanju neki novi, prikriveni pritisci na srpsko rukovodstvo, da se pristane na nove žrtve na oltaru „održivosti BiH“? Ili su istinite interpretacije iz krugova bliskih Dodikovoj političkoj poziciji, da je Federacija BiH potpuno igubila snagu u jurišu na unitarizaciju cele države, pa je, suočena sa ekonomskim krahom i neizdrživim nepoverenjem između Hrvata i Bošnjaka, odlučila da „samu sebe decentralizuje“, kupivši „multietničkoj Bosni“ još koju godinu života?

U ovom kontekstu, veoma je indikativna trijumaflistička vest da je Osnovni sud u Banjaluci presudio spor protiv ovog grada i RS u korist Islamske zajednice – i naložio da se oštećenima isplati 64,7 miliona maraka na račun odštete za porušene džamije na teritoriji opštine Banjaluka. Ova vest se saopštava nakon godina odugovlačenja sa rekonstrukcijom slavne Ferhadije, tako da se slušalac ne može oteti utisku da je u pitanju znak da je muslimanska strana odlučila da „naplati šta može“ od trenutno bogatije RS i odustane od svojih planova za reislamizaciju i unitarizaciju cele BiH. Jer zašto bi vlasti i građani RS izlazili u susret daljim obnovama i rekonstrukcijama, ako su već kao odštetu isplatili dogovorenu sumu?

Može biti da je u pitanju samo medijska igra da se izmame neki novci od onih koji ih u Bosni još imaju. Ali to je, naravno, mač sa dve oštrice, budući da se time otvaraju vrata ne samo u slučaju ostalih porušenih džamija, nego i u slučaju više od stotine pravoslavnih crkava koje su isto tako stradale u ratu. Ovo, međutim, više liči na odustajanje muslimanske strane od napora da se Banjaluka podvede pod vrhovnu vlast Sarajeva, pa se već „uzima šta se može izvući“. Gledajte to ovako – kako bi se u Srbiji tumačilo kada bi se Srpska pravoslavna crkva saglasila da im samoproklamovane kosovske vlasti isplate odštetu za porušene crkve i manastire u pokrajini? I zar ne bi to bilo shvaćeno kao definitivno dizanje ruku?