Betoniranje Politike

Nedavno je javnost saznala da je Dragan Bujošević, glavni i odgovorni urednik Politike, smenio urednicu kulturne rubrike Anđelku Cvijić, a na njeno mesto postavio Vesnu Roganović, koja u Politici uređuje „Kulturni dodatak“. Time je „reformisana“ i „modernizovana“ poslednja „konzervativna“ rubrika koja je još preostala nakon što su zdrave, evroreformske snage preuzele ovaj list.

Anđelka Cvijić je na veoma kvalitetan i balansiran način uređivala kulturnu rubriku. Ona se trudila da ne favorizuje ni jedan književni pravac, ni jednu umetničku školu, ni jedan beogradski kulturnjački klan... To je značilo da su se, na užas modernista i evroreformista, u „Politici“ mogle pročitati dnevne informacije i o novim knjigama Dobrice Đosića ili Matije Bećkovića, i o novom naučnom skupu u SANU, i o novoj izložbi Vlade Veličkovića ili Miloša Šobajića... Anđelka Cvijić je ne samo dopuštala da u javnost izađu vesti o tradicionalnoj kulturnoj eliti Srbije, već je i sama pisala članke u kojima se pozitivno izražavala o autentičnoj kulturnoj alternativi. Tako je Anđelka, na užas cele Druge Srbije, lično napisala i objavila afirmativan prikaz „subverzivne“ knjige Pavla Ćosića „Leposava“[1], zbog čega je navukla mržnju celog LDP kulturnjačkog klana.

Vesnu Roganović je u „Politiku“ došla 2007. godine iz Danasa. Nju je za urednicu Kulturnog dodatka dovela Ljiljana Smajlović. Nastojeći da udovolji svim glavnim političkim opcijama, Smajlovićki i nije joj smetao jasan LDP ideološki bekgraund Roganovićke. Vesna Roganović je, već za vremena Ljilje Smajlović, maksimalno „građanizovala“ „Kulturni dodatak“. Kao redovnog komentatora i prosuditelja stanja u srpskoj inteligenciji, Roganovićka je dovela izvesnog Zlatka Pakovića, potpunog anonimusa, koga je jedino talibanska posvećenost drugosrbijanskom shvatanju kulturnog rata povezivala sa svetom nauke i kulture. Paković je odmah zasuo čitaoce Politike brojnim „denacifikatorskim“ komentarima, u kojima su glavni istorijski negativci bili „srpski nacionalisti“, a glavni istorijski pozitivci „evropski opredeljeni stvaraoci“. Roganovićka je, uz to, „Kulturni dodatak“ pretvorila u ilustrovani katalog mišljenja i intervjua Biljane Srbljanović, Vladimira Arsenijevića, Marka Vidojkovića i ostalih umetničkih vedeta Druge Srbije. Dolazak nove, evroreformske uprave u Politiku konačno je otkačio sve kočnice u uređivanju „Kulturnog dodatka“. Tako se on danas pretvorio samo u ćirilično izdanje Helsinške povelje ili Peščanika.

Sada je očigledno u upravi ovog dnevnog lista procenjeno da u njemu ne mogu postojati dva pristupa srpskoj kulturi – Cvijićkin i Roganovićkin. Anđelka Cvijić je kao predstavnik „tradicionalističkog“ i „retrogradnog“ shvatanja kulturne politike jednostavno oterana, a Vesni Roganović je data prilika da „denacifikuje“ i „modernizuje“ i ovaj poslednji, nereformisani segment kulture u Politici. Pošto je Danasov podlistak „Beton“ drugosrbijanski uzor za „ispravnu kulturnu orijentaciju“, sa sigurnošću možemo predvideti da će, nakon „Kulturnog dodatka“, Roganovićka izvršiti „betoniranje“ i kulturne rubrike Politike.