Batina sudije Merona

Posle šargarepe poslate Srbiji iz Haškog tribunala aprila prošle godine u vidu prvostepene presude hrvatskim generalima Gotovini i Markaču, ovog 16. novembra iz istog suda stiže i teška batina. Sudije Apelacionog veća Meron, Robinson i Guni (preostala dvojica su bila protiv) poništile su jednoglasnu presudu svojih „prvostepenih“ kolega i odlučile da optužene generale oslobode svake krivice. Posle nove presude o operaciji „Oluja“ moguće je doći do sledećih zaključaka. Najpre, da se 220.000 Srba iz Krajine iznenada uželelo svojih rođaka i sunarodnika koji žive u Srbiji, pa je navrat-nanos pokupilo nešto najosnovnijih stvari, selo u automobile, kamione, traktore i prikolice i krenulo put istoka, pri čemu ih je hrvatsko stanovništvo iz gradova kraj kojih su prolazili „oduševljeno“ pozdravljalo (gađalo, psovalo, pljuvalo) sa željom da ih više nikada ne vidi. Sledeći zaključak je da su neki Srbi na tom putovanju ranjavali sami sebe, a neki čak izvršili samoubistvo. Prema trećem, nema sumnje da su oslobođeni generali zapovedali razularenim razbojničkim bandama a ne armijom od sto hiljada vojnika, i da nisu imali nikakva saznanja o tome šta rade njihovi oficiri i vojnici a još manje šta se na putu od Krajine do Srbije stvarno događa.

Posle objavljivanja konačne presude, i srpski narod i srpski političari bili su jedinstveni u oceni da je presuda – politička. U Hrvatskoj je, razume se, nastalo slavlje što je „pravda pobedila“ i DOKAZANO da su generali bili optuženi bez razloga a osuđeni bez dokaza. U odnosu na prvostepenu presudu, i u jednoj i u drugoj državi reagovalo se drukčije. Aprila 2011. javnost u Srbiji bila je zadovoljna što se pravda, iako spora, ipak pokazala kao dostižna, dok je u Hrvatskoj bila zgranuta i ogorčena jer – „pravde nema“. I govorila je da je doneta politička presuda.

Situacija je sada potpuno obrnuta, a u stvari ista. Vidljivo je da su obe presude i prvostepena i oslobađajuća, zapravo, političke ma šta o njima mislile onda i sada i srpska i hrvatska javnost.

Kao višegodišnji pristalica teorije o zaverama koje se sklapaju na štetu Srbije i srpskog naroda, u celini, ja i prvostepenu presudu shvatam kao političku, donetu sa određenim ciljem.

On je, čini mi se, čini, bio da srpskom narodu prikaže lažnu sliku pravde koja postoji i za njega, da ga razuveri u predrasude koje ima o u Haškom tribunalu i njegovim dvostrukim merilima. Osnovna je namera da se Srbija još više zbuni i ošamuti, a zatim i navede na ustupke kojima će postepeno krenuti putem ka priznavanju samoproglašene Republike u Prištini.

S druge strane, prvostepena presuda predstavljala je i opomenu za Hrvatsku koja se nalazila na prilazima Evropskoj uniji, jasan nagoveštaj da ništa nije gotovo, da ima još uslova koji se moraju ispuniti. Sasvim je shvatljivo što je u Zagrebu dočekana na nož i sa uverenjem da Haški tribunal mrzi Hrvatsku i ne podržava njenu „pravednu borbu protiv srpske agresije“.

Gotovo svi srpski vodeći političari smatraju da će oslobađajuća presuda pogoršati i onako slabe i krhke odnose između Srbije i Hrvatske, dok u Hrvatskoj, počev od predsednika (koji nije samo pravnik, već i profesor budućih pravnika!) likuju svi redom. Bliža i dalja budućnost ne podstiče ih na razmišljanje. A i zašto bi kad su ostvarili što su želeli: konačno su se otarasili svojih sugrađana Srba, „remetilaćkog faktora“, kako je govorio dr Franjo Tuđman.

Što se tiče vremešnog sudije Merona, najzaslužnijeg za slanje teške batine Srbiji, iako je već u devetoj deceniji, on ne pokazuje nameru da se povuče u davno zasluženu penziju. Verovatno bi da ostane u Hagu sve dok ne osudi i poslednjeg optuženog Srbina, među njima i dr Vojislava Šešelja; na ponos i diku Haškog tribunala, tolike je godine u pritvoru, a presude ni na vidiku, pa bi njegovo suđenje bilo korisno izučavati na pravnim fakultetima širom sveta.

Oslobađajuća presuda hrvatskim generalima imaće i druge, svakako trajne posledice po čitavo hrvatsko društvo. Organizatori i učesnici „prosvjeda diljem Hrvatske i u inozemstvu“, zatim 500 intelektualaca, potpisnika peticije protiv haške optužnice, i bezbrojni vernici koji su po katoličkim crkvama Hrvatske molili Boga da oslobodi „nedužne“ generale živeće do kraja života u uverenju da su „prosvjedi“ i peticija zaplašili Apelaciono veće Haškog tribunala, a i da je Bog uslišio mise i molitve po crkvama, te je i on sa svoje strane uticao na sudije da oslobode Gotovinu i Markača. Ovde je, razume se, suvišno i neumesno i pomišljati na to s kakvim bi prezirom i osudama u našoj sredini dočekane molitve u pravoslavnim crkvama za oslobađanje optuženih Srba, dugogodišnjih haških optuženika i zatvorenika, a o peticijama i protestima i da ne govorimo.

Dan kada je objavljena oslobađajuća presuda hrvatskim generalima kojom su sudije, zapravo, izrekle da niko nije kriv za proterivanje, pljačku i ubijanje Srba tokom Operacija „Oluja“ 1995. godine, obeležile su još dve zanimljive a povezane vesti. Prva je da je Australija odlučila da Hrvatskoj preda Dragana Vasiljkovića, čuvenog „Kapetana Dragana“, dok iz druge saznajemo da je u Splitu podignuta optužnica protiv pedesetogodišnjeg Srbina, okrivljenog za ubistvo dve starice u Drnišu 1992. godine. Ne navode se ni inicijali zločinca, već samo da je nedostupan hrvatskim vlastima i da se krije u Srbiji. Sve u svemu, bivše jugoslovenske republike i Evropa dobile su u istom danu tri različite a ipak podudarne i nedvosmislene poruke.

I to nije kraj. Jutros, dok sam dovršavao ovaj napis, pročitah da je Ante Gotovina dao intervju jednom našem dnevnom listu. Poziva Srbe koje je pre 17 godina proterao „Olujom“ da se vrate u Hrvatsku, svojim domovima. Kaže da je Hrvatska isto toliko njihova zemlja koliko i njegova. Srbi mu, očito, nedostaju. Mora da je za tamnovanja u Hagu smislio neki “Uragan”.