(Anti)rasistički incident

„Ahmadinežad pokopao proces u Durbanu“, „Ponavljanje katastrofe iz 2001.“, „Još jedna lepa zbrka“; samo su neki od komentara nastupa predsednika Islamske republike Irana na međunarodnoj konferenciji posvećenoj borbi protiv rasizma, održanoj tokom vikenda u Ženevi. Mnogi mediji su pod „katastrofom“ koja „podriva samu suštinu konferencije“ videli to što ju je Ahmadinežad „iskoristio kao platformu za ispoljavanje „otvorenog antisemitizma“, tj. upravo onog rasizma protiv koga bi konferencija trebalo da se bori. Manji broj njih je istakao da je temeljni neuspeh konferencije to što su neke od najuticajnijih zemalja Međunarodne zajednice (kakve su npr. SAD, Izrael i Nemačka) odbile da u njoj uzmu učešća – navodno, upravo zbog otvaranja njenih vrata predsedniku Irana. Stvar, se, dakako, pogoršala, kada je još dvadeset delegata napustilo konferenciju nakon istupanja ovog kontroverznog političara – koje je – istini za volju, bilo propraćeno burnim aplauzima dela publike.

Prvo pitanje koje treba postaviti jeste – zašto je prisustvo nekoga kao što je Mahmud Ahmadinežad nepoželjno na jednoj konferenciji koja bi pre svega morala negovati duh otvorenog razgovora i slobodnog sučeljavanja mišljenja? Ahmadinežad je tokom celog svog predsedničkog mandata isticao da on nije neprijatelj jevrejskog naroda, već isključivo jevrejske države zasnovane na okupacionoj, kolonijalnoj i imperijalističkoj politici zapadnih sila, pa je i tada njegovo istupanje češće bilo usmereno protiv politike i ideologije te i takve države, nego samog naroda koji je konstituiše.

Ovakav ton dominirao je i njegovim izlaganjem, gde je insistirao da jedan od predmeta savremene rasprave o rasizmu mora biti i „instrumentalizacija jevrejskih žrtava u Drugom svetskom ratu“, koje su, bez ulaska u njihovo vrednovanje ili osporavanje, poslužile kao „pretekst“ za obrazovanje, prema njegovoj oceni, trenutno „najokrutnijeg i najrasističkijeg režima“ na svetu. U borbi protiv rasizma, žrtve ne smeju imati unapred određenu veru i naciju; a osuda progona mora biti univerzalna, bez obzira ko ga čini. Uprkos oceni američkog ambasadora u UN da su ove reči „gnusne i podle“, teško da se u nastupu iranskog predsednika može videti nešto što bi se označilo kao „govor mržnje“. Naprotiv, problem je njegovo nepristajanje da temeljne pojmove zapadne civilizacije (kakvi su „rasizam“, „mržnja“ ili „progon“) aplicira isključivo na narode kojima su oni, prema opštoj saglasnosti „prevashodne manjine“, i namenjeni – Turcima, Srbima ili Rusima, i uopšte raznim „nacionalistima“, „ekstremistima“ i „verskim fundamentalistima“.

Ovo opredeljenje iranskog predsednika unapred se znalo i stoga je on unapred i žigosan. U tom smislu, demonstrativno napuštanje konferencijske sale zapadnih poslanika premalo je podsećalo na istinski, principijelni protest, a previše na unapred pripremljenu i uvežbanu koreografiju. Ahmadinežadu nije pomoglo ni što je u ostatku izlaganja „odgovorio na temu“ dotičući se antidemokratske institucije veta u SB OUN, upozoravajući protiv širenja otvorene politike sile, ili prilično precizno ocenjujući da u korenu svakog rasizma, diskriminacije ili tiranije uvek leže hegemonija i samodovoljnost malobrojne elite, koja je sebe proglasila za jedinog sudiju ljudskih vrednosti i prava.

Uostalom, da li bi iranski predsednik mogao „podriti“ celu konferenciju, da nije bio jedina glava države koja se odazvala pozivu da na nju dođe? Sa pravom se može primetiti da je ono što je daleko skandaloznije od njegovog nastupa – činjenica da se njemu nije suprotstavio niti jedan argument, već gvozdena zavesa režiranog izviždavanja, prebacivanja krivice i okretanja glave. Bez obzira na žrtve i bez obzira na „staru slavu“, određeni narodi ne mogu po pravu rođenja biti „lučonoše“ antifašističkog plamena i planetarni tumači dobra i zla. Rasizam i fašizam su metode delovanja, a ne stavovi i mišljenja – i kao takvi se mogu primeniti na bilo koju ideologiju i bilo koji vrednosni sistem, čak i onaj zasnovan na slobodi, jednakosti i ljudskim pravima. I oni se ispoljavaju upravo kada neko izuzetno moćan i uticajan počne da gnevno napušta salu za konferencije i naglas preko svojih radija, televizije i interneta grmi kako su ugrožene temeljne vrednosti civilizovanog sveta, čiju perjanicu predstavlja upravo on sam, sa svojom državnom aparaturom i ratnim arsenalom.