9. septembar 19. januara ili dva lica jedne kapitulacije

Đavo je izgleda došao po svoje: da posle četiri meseca naplati dug i potvrdi sklopljeni ugovor. Dalekosežne i dubinske posledice promene srpske „kosovske rezolucije“ u Generalnoj skupštini UN, odnosno implikacije povlačenja domaće rezolucije pod evropskim pritiscima, sada izlaze na svetlo dana. U pogledu državnih i nacionalnih interesa Srbije nagodba je bila faustovska: fazno izmicanje tla za „kosovsku priču“, uz recipročno ubrzan „evropski put“, i uz propratne političke i medijske kampanje koje celu stvar treba da učine, ako ne baš sasvim prihvatljivom, onda barem što manje bolnom i očiglednom za srpsku javnost. To je priznavanje kosovske nezavisnosti koje se ne zove priznanje, ali de facto u suštinskom pogledu to jeste, ili makar tome ubrzano vodi.

Bez obzira na različita spinovanja, sa jedne strane, ili autentična nerazumevanja, sa druge, Srbija će istorijski verovatno znati da razabere stvarni tok događaja i ko je u toj priči bio „vera“, a ko „nevera“. Setićemo se septembarske drame, političkog trilera sa iznenadnim preokretima i prelamanjima, kao i jedne polujavne večere u Briselu, posle koje u Srbiji više ništa neće biti isto. Saglasnost i jednoglasje za povlačenje naše rezolucije u srpskom državnom vrhu nije postojala, kao ni za pristajanje na bledunjavi, otužni, prazni tekst nove rezolucije koju smo doneli u dogovoru sa našim „evropskim prijateljima“, a koja poziva na „dijalog“ Beograd i Prištinu. Ali na nju je Srbija na kraju pristala, otvarajući Pandorinu kutiju sopstvene državnosti, sudbine i budućnosti.

Bez obzira na različita spinovanja, sa jedne strane, ili autentična nerazumevanja, sa druge, Srbija će istorijski verovatno znati da razabere stvarni tok događaja i ko je u toj priči bio „vera“, a ko „nevera“. Setićemo se septembarske drame, političkog trilera sa iznenadnim preokretima i prelamanjima, kao i jedne polujavne večere u Briselu, posle koje u Srbiji više ništa neće biti isto.

Ako se, dakle, do pre samo nekoliko dana ili nedelja, još makar prividno i na staklenim nogama mogla držati priča o tome da su Kosovo i Evropska unija „razdvojeni procesi“, i da se može i jedno i drugo, „i Kosovo i EU“, 19. januar i rezolucija Evropskog parlamenta o Srbiji otklonili su i poslednje dileme i nedoumice. Evropska unija poziva Srbiju „da započne dijalog sa Kosovom bez pominjanja novih pregovora o statusu“. Evropska unija „poziva srpsku vladu da rasformira paralelne srpske strukture na Kosovu koje sprečavaju punu integraciju srpske zajednice u kosovske institucije“. Evropska unija „poziva Srbiju da preduzme konstruktivne korake ka sveobuhvatnijoj regionalnoj saradnji, čime će se omogućiti pronalaženje praktičnog i održivog rešenja predstavljanja Kosova u regionalnim forumima“. Evropska unija „poziva“ na mnogo toga, a da malo šta od toga mnogo ima stvarne veze sa Srbijom i njenim nacionalnim interesima. Zato je „praznična“, „novogodišnja“ rezolucija Evropskog parlamenta, sa usvojenim amandmanima, pokazala ne samo neodrživost politike zvaničnog Beograda prema Kosovu, nego dubinsku nesuvislost ideje o tome da su Kosovo i EU paralelni procesi koji se ne dotiču, sahranivši jednu političku parolu, ali i jednu politiku. I usput predviđeni „blagdan“ ratifikacije SSP-a umrljala ogoljenom stvarnošću. Da li Srbija zbilja nije razumela šta obećava, kada je obećavala „dijalog sa Kosovom“ i „zajedničku evropsku budućnost“ celog regiona? Da li je tek sada jasno da će, verovatno, i po ovoj logici stvari, „tehnički“ – i samo „tehnički“ – pregovori sa Kosovom biti preduslov da Srbija dobije status kandidata za EU? Kakve je pregovore nakon ovih „neobavezujućih“ ali opet sasvim jasnih „poziva“ moguće voditi – i o čemu? Da li neko stvarno može da veruje da će se, imajući u vidu ovaj većinski „evropski stav“ - prilično nedvosmisleno i jednoznačno iskazan i u novoj rezoluciji o Srbiji – pregovarati o statusu Kosova? I pri tome svirati ista ploča da „Evropa nema alternativu“?

Kako su, međutim, srpski mediji preneli ovu veliku vest u novoj godini? „Evropski parlament ratifikovao SSP i usvojio rezoluciju o Srbiji“, uz propratno brzinsko spinovanje da su amandmani usvojeni u izmenjenom obliku pa je tako reč „podela“ izostavljena iz teksta („EU ostavlja šansu da se pregovara o podeli Kosova“, kako je krupnim slovima objavio evro-reformski „Blic“). A tu su i druge dobre vesti, recimo, da ni Kacinov amandman o stavu prema neučestvovanju Srbije na dodeli Nobelove nagrade nije usvojen. No, pouzdan kao i uvek, Jelko Kacin oglasio se brže bolje odmah sledećeg dana da nam, kao i uvek, prvi saopšti istinske vesti: rezolucija EP isključuje pregovore o statusu i podeli, a sama reč „podela“ je izbačena iz konačne verzije rezolucije ne zbog toga što EU, tobože, hoće da ostavi otvorena vrata za tu opciju, već zato što, za razliku od novih pregovora o statusu, ideju podele niko iz Srbije nije zvanično pomenuo. Tu je, dakle, bio kraj čaršijskim spekulacijama o lukavoj igri iza kulisa evropskog dvora, koji će na kraju da dozvoli podelu Kosova i tako, eto, bar minimalno, zadovolji pravdu i obe strane. Kacin je objasnio da je reč „podela“ izbačena jer je bila nepotrebna tj. suvišna, jer nikada niko tako nešto nije ni predložio, te se htela izbeći konfuzija. Sada je, obrazložio je on, rezolucija sasvim jasna, dodavši da ona odražava veliko i opšte raspoloženje EU. A da ne bi bilo baš nikakve dileme, da „podela nije opcija“ potvrđeno je samo par sati kasnije iz samog vrha NATO, od strane generalnog sekretara Andersa Fog Rasmusena. Toliko o podeli kao „dobitnoj izlaznoj strategiji“ Beograda i njegovom konačnom trijumfu (po principu, završilo se, a da nije još ni počelo).

Ima izvesne ironije u tome da je samo dan kasnije Vaclav Klaus gostovao u Beogradu. Češki predsednik poznat je ne samo kao protivnik NATO bombardovanja, nego i protivnik „nezavisnog Kosova“, i u isti mah i „evrorealista“, koji razdvaja pojam Evrope od „privremene asocijacije“ kakva je EU.

E sad, a kako su u ovakvoj situaciji na rezoluciju EP reagovali srpski zvaničnici i državnici? Razume se, srpski „evrozvaničnici“ ocenili su događaj identično: to je „važan korak u pridruživanju EU“ (Boris Tadić, predsednik Srbije), reč je o „snažnoj podršci evropskom putu Srbije“ (Božidar Đelić, potpredsednik vlade za evrointegracije, koji nas je prethodno obavestio da je u Briselu bila „pozitivna rasprava“, samo „nepovoljni amandmani“), a slično su zborili i drugi „evrozvaničnici“ u Srbiji, bilo da govorimo o članovima vlade ili nevladinih organizacija. U toj evrohalabuci izdvojio se samo jedan glas. Ivica Dačić priznao je javno da su Kosovo i Metohija „predmet ucena prema Srbiji“, i da zato Srbija želi da postigne „istorijski dogovor“ sa Albancima. Uzgred budi rečeno, taj i takav „evropski put“ kojim je Srbija krenula u času, daleko je od izvesnog, odnosno, ne samo da nije jasan broj „stanica“ na tom putu pre stizanja do konačnog „odredišta“ – nego više nije jasno ni da li će „odredišta“ u ovom obliku uopšte biti ako/kada mi do njega stignemo. I pri tome, napuštanje našeg „kosovskog puta“ nije nikakva garancija prohodnosti ili brzine kretanja na onom „evropskom putu“. Obe stvari vlast će morati da razume, ako ne drugačije i ranije, onda tako što će se sa njima vrlo brzo suočiti.

Ima izvesne ironije u tome da je samo dan kasnije Vaclav Klaus gostovao u Beogradu. Češki predsednik poznat je ne samo kao protivnik NATO bombardovanja, nego i protivnik „nezavisnog Kosova“, i u isti mah i „evrorealista“, koji razdvaja pojam Evrope od „privremene asocijacije“ kakva je EU. Vaclav Klaus takođe razlikuje „evropske integracije“ od procesa „evropske unifikacije“, kakav se po njemu, dve decenije realno odvija u EU. Ovom prilikom ponovio je i da „dok god je on predsednik Češke, neće biti češkog ambasadora na Kosovu“. Samo ne znamo da li će do tada uopšte biti Kosova u Srbiji, da kažemo baš da li će već biti i srpskog ambasadora u Prištini.

Zašto je Evropski parlament munjevitom brzinom, odmah i bez odlaganja, požurio da jasno saopšti stav o Srbiji i Kosovu i tako brutalno zakucao svoje beogradske prijatelje? Da li se nekome na Zapadu žuri?

P.S. Ostaje, ipak, jedna nedoumica u pogledu, inače, uglavnom „transparentnih“ događaja proteklih dana. Zašto se sve ovo dogodilo baš sada? Zašto je Evropski parlament munjevitom brzinom, odmah i bez odlaganja, požurio da jasno saopšti stav o Srbiji i Kosovu i tako brutalno zakucao svoje beogradske prijatelje? Da li se nekome na Zapadu žuri? Da li neko želi da posao obavi dok su „njegovi“ još u sedlu, ili, pak, naprotiv, želi da ubrza kompromitaciju i odlazak sa scene ove garniture? Da li je moguće da na klupi za rezervne igrače već sedi neko ko bi možda bio još poslušniji i „beskompromisniji“ po pitanju naše bezalternativne evro-budućnosti čak i od ove vlasti?