Srbija može biti ponosna na svoj izbor 27. marta - i danas se u svetu bije bitka između pravde i nepravde

Dragi prijatelji,

Na početku, dozvolite mi da izrazim svoju veliku zahvalnost autorima ove izuzetne izložbe - dr Momčilu Mitroviću, dr Radmili Radić i dr Olgi Manojlović-Pintar, stručnim konsultantima prof. dr Ljubodragu Dimiću i prof. dr Milanu Ristoviću, kao i autorki postavke Ozariji Marković - Lašić. Takođe, želeo bih da se zahvalim i Institutu za noviju istoriju Srbije, Institutu za strateška istraživanja Ministarstva odbrane, Katedri za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu, Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije, Arhivu Jugoslovenske kinoteke, vojnom i istorijskom arhivu, narodnim muzejima iz Kragujevca, Niša, Čačka, Užica, kao i svima ostalima koji su doprineli obeležavanju ove velike godišnjice.

Sedamdeset godina - ceo jedan ljudski život - danas nas deli od 27. marta 1941. godine. Nepuna dva dana pošto je, politički i moralno slomljena, jugoslovenska vlada pristupila paktu hitlerovske osovine, protiv te odluke digao se na noge prvo Beograd, a ubrzo zatim i čitava Srbija. Građani su izašli na ulice, ostvarujući tako suverenu narodnu volju, odluku da ova zemlja ostane tamo gde joj je uvek i bilo mesto - u progresivnom delu čovečanstva.

Koliko god ispravan i čestit, to nije bio put posut ružama. Besneći tog 27. marta pred svojim generalima, Hitler je u Berlinu prkos Jugoslavije protumačio ovako: „Sve to potiče od Srbije! Srbija je prevratnička zemlja!" Naređenje koje je usledilo, bilo je zastrašujuće: „Razbiti i uništiti je zauvek! Razoriti Beograd!".

„Izabrali smo put Golgote i napojili svet našom hrabrošću. Bog je čuo glas i molitve naše, i spasao nas od stranputice i skretanja", na drugoj strani, o 27. martu pisao je u svojim memoarima srpski patrijarh Gavrilo, koji je tog dana blagoslovio ponovo uspravljenu Srbiju.

Zablistavši u odbrani najplemenitijih vrednosti, naši preci su svoj sudbinski izbor učinili u trenutku kada je neprijatelj bio na vrhuncu, a većina prijatelja uplašena i zbunjena - kada je veliki deo Evrope već bio okupiran, dok je Britanija gorela, a Rusiju nedelje delile od teškog stradanja pred nacističkom najezdom.

Ta odluka bila je skupo plaćena: Beograd je zločinački bombardovan, a nad našim narodom je izvršen genocid. U listu žrtava Drugog svetskog rata upisali smo se u milionskom broju, i to samo dve decenije nakon stradanja u Prvom.

Veličina te žrtve, potpuno svesne, koju je podneo jedan mali narod, dok su mnogi veći i moćniji od njega kalkulisali i ćutali, predstavlja veličanstveni dokaz našeg slobodoljubivog bića.

Verovatno da se nikad u istoriji dobro i zlo nisu sudarili u tako čistom obliku kao u Drugom svetskom ratu. „Crni su im konji, crne potkovice", citirao je Lorkin doživljaj tog zla Branko Ćopić u predgovoru „Bašte sljezove boje", svojevrsnom literarnom manifestu srpskog antifašizma. Zato je naš istorijski izbor u tom trenutku bio ne samo proizvod sposobnosti naših predaka da razlikuju dobro od zla, već i beskrajne hrabrosti da izaberu dobro, bez obzira na posledice.

Oni koji 27. mart osporavaju kao veliki datum naše istorije veruju danas da bi Srbi daleko manje stradali da su se priklonili Trojnom paktu. Odgovor na pitanje da li je to istina, zauvek će ostati u mraku one istorije koja se nije dogodila. Izvesno je, međutim, da bi – umesto na strani pobede, pravde i ponosa - Drugi svetski rat završili na strani
poraza, zločina i sramote. Odbacujući ugovor sa Hitlerom, naši preci su učinili izbor koji nama danas omogućava da se ne stidimo, niti da poput nekih drugih, preskačemo godine u našim udžbenicima istorije.

Nakon niza traumatičnih godina, u kojima su u pitanje bile dovedene čak i neke suštinske vrednosti našeg naroda, uključujući i njegovu jasnu antifašističku tradiciju, savremena Srbija - vraćajući se temeljima na kojima je uspostavljena i sa kojih se izborila za svoje časno ime i mesto u svetskoj porodici naroda – ne mora da izmišlja svoje istorijske datume. Ne mora da ih naknadno tumači i konstruiše; da ih se s naporom priseća i vadi iz povesne magle. Takvi datumi stoje pred nama, snažni i jasni kao upaljeni svetionici. Ali kraj njih, ophrvani brigama koje nosi teška svakodnevnica,
često prolazimo pognute glave, ne primećujući da njihovo svetlo krije i odgovore na neka današnja pitanja.

Nikoga koji poznaje i razume dušu Srbije ne treba da čudi to što nam i danas, uprkos svim nedaćama, ne ponestaje volje da pružimo otpor svakoj nepravdi. Miroljubivo i demokratski, ali ništa manje nepokolebivo i dostojanstveno od onih čijim se senima ovom prilikom poklanjamo.

Mnogo se toga u istoriji može relativizovati, ali nikako i to da je rezultat 27. marta 1941. istorijsko svedočenje o jednom hrabrom i nepokorivom narodu. Ne može se relativizovati ni to da je on tu poziciju izabrao pre mnogih, jedinstveno i glasno, i da je za taj izbor platio zastrašujuću cenu. Zato su svi pokušaji osporavanja tog velikog datuma izraz suštinske nemoći da se pronikne u dubinu smisla žrtava koje smo priložili svetskom miru. I zato su sva osporavanja naše pripadnosti antifašističkoj tradiciji tragovi zloslutnog istorijskog revizionizma, koji pokušava da izbriše jasnu granicu između dobra i zla. Ta granica je temelj sveta koji se izdigao iz ruševina najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva, a Srbija se svojom žrtvom nedvosmisleno svrstala na jednu stranu te granice. Na sedamdesetu godišnjicu epohalnog podviga naših predaka, mi danas živimo u uverenju da više nikada nećemo morati da na tako drastičan način biramo između dobra i zla, kao 27. marta 1941.

 Ali, moramo biti svesni da je savremeni svet jedan haotični kosmos koji, kao i pre sedam decenija, odslikava sukob pravde i nepravde. Dinamika njegovih promena ponekad zamućuje granicu između ta dva pola. Ali kada je god ta granica nejasna, odgovore ne treba tražiti u računici kratkoročne koristi, već u riznici naše istorije, koja predstavlja kamen temeljac našeg identiteta. Imamo apsolutno pravo da budemo beskrajno ponosni na naše pretke, ali samim tim i obavezu da negujemo vrednosti u odbranu kojih su oni žrtvovali svoje živote, tako da bi i oni danas mogli da budu ponosni na nas. Nije to, kao što neki tvrde vraćanje u prošlost, već moralni lakmus koji nam ukazuje na to šta je pravi izbor za budućnost.

Izazovi sa kojima se suočava naša generacija, srećom nisu onak dramatični kao pre 70 godina, ali to ne znači da nisu manje sudbonosni. Od njih se ne smemo sakrivati, već im moramo izaći u susret, naoružani nesalomivom odlučnošću da sa njima
izađemo na kraj upornim radom i dobrim razumevanjem vremena i prostora koji nas okružuje. Svaka kap znoja više koju prospemo danas, nam garantuje da neće biti kapi krvi i suza koje bismo prolili sutra. To je naš istorijski izbor, to je 27. mart našeg vremena.