Dama (ni)je žrtvovana - Ispovest Titove udovice (11)

Izolacija Jovanke Broz, njeno uklanjanje od Tita, moralo se sprovesti po najhitnijem postupku. U pitanju je bilo Titovo biti il’ ne biti. Svaki trenutak oklevanja u obračunu sa “ljutom Ličankom” mogao je biti koban. A sve je bilo unapred rešeno - trebalo je samo da Tito, kako je rekao Stane Dolanc, donese odluku koju su oni (njegovi najbliži saborci i saradnici) predložili.

Susret s Titom održan je u Karađorđevu 9. marta 1974. Evo kako je tekao taj razgovor (citati su uzeti iz stenograma koji je pripremio i publikovao Andrija Čolak):

Rato Dugonjić (predsednik partijske komisije): Drugarica Jovanka razgovarala je sa mnom, odbivši da našem razgovoru prisustvuju i članovi komisije. Moram da kažem da je ona iznela čitav niz optužbi na račun službe bezbednosti u rezidenciji - da je prate, prisluškuju i da proveravaju osoblje u rezidenciji. U centru tih optužbi je Ivan Mišković. Međutim, aluzije su upućene i na vrh armije, a davala je dosta ocena i o nekim ljudima, generalima, i to jako loše, vrlo ružne ocene. Ona svoje optužbe malo šire usmerava. Za Miškovića govori da je hrvatski nacionalist, da je pomogao Tripalov pokret, da i sada u Hrvatskoj postoji dosta jaka struja koja pokušava da otupi oštricu borbe protiv hrvatskog nacionalizma. Iznosila je razna mišljenja i o Miškovićevom bratu Milanu, zatim o Jakovu Blaževiću i Milki Planinc. Dosta govori i o tome da su Srbi u Hrvatskoj zapostavljeni. Stalno nekako odvaja te kadrove, hrvatske i srpske.

Druže Tito, kod drugarice Jovanke postoji strahovito nepoverenje prema službi bezbednosti i prema vrhu armije. Ako se to nepoverenje ne ukloni, ili ako se ne nađu druga rešenja, budite uvereni, druže Tito, ja vam ovo govorim iz punog ubeđenja, biće loše. To je nepoverenje koje ja ne razumem.

Tito: To ja najbolje znam. Kakvi. Dok god je Mišković živ...

Dugonjić: Komisija je nastojala da dođe do konkretnih zaključaka i da se neka pitanja u vezi s organizacijom reše. Međutim, druže Tito, ja ne znam o čemu se radi, ne znam, iskreno da vam kažem. Jer je pitanje na ovaj način, ubeđivanjem i razgovorima, nemoguće rešiti.

Tito: Lako je vama koji niste u kući.

Dugonjić: Ne, nije lako. I nama je teško, druže Tito.

Tito: Ipak, lakše nego meni.

Dugonjić: To je tačno. Vi, druže Tito, nemate ni ono što mi imamo. Ovi ljudi oko vas su vrlo pošteni i oni vas stvarno vole i cene. Oni predlažu organizaciju koja je normalna. Zato mi smatramo da niko do nas ne bi mogao ni sebi, ni našem narodu, da položi račun, ako bi se zbog neke nemarnosti nešto desilo. Vi ne možete da imate ni sekretara... Neki dan sam bio s drugaricom Jovankom, razgovarali smo o tome. Ona ne želi ljude iz vojske. Ona je nabrojala 11 sekretara koji su do sada bili kod vas, od kojih je destoricu okvalifikovala kao špijune. Došao sam do zaključka da ona, iznalazeći mane predloženim kandidatima, u stvari, ne želi da iko dođe za ličnog sekretara. Ja imam utisak da drugarica Jovanka nije zadovoljna time što joj mi svi ukazujemo visoko poštovanje kao vašoj supruzi, isto da ona ima i neke druge želje, sa svojim položajem.

Tito: Ja imam puno povjerenja u ljude koji sa mnom rade, mada sam na neke pojedince imao i primjedbe, na Šeparevića, Valtera, Matesa, Mićunovića... I ljekari su vrlo pažljivi, dobri i stručni u tom poslu. Što se tiče organizacije tih službi u rezidenciji, tu ima dosta propusta, i ta organizacija je u cjelini slaba. A što se tiče službe bezbjednosti, bila je okrenuta više unutra nego vani. Špijunirali su i mene, i sve oko mene što je najbliže. Vjerovalo se pojedinim službama, a bilo je tu i intriga.

A špijunirali su, bogami, i drugaricu (Jovanku). Nju su pratili, ispitivali šofera kuda je vozio i to je nju strašno uzbudilo. To su jako teške stvari, koje psihološki djeluju na čovjeka i toga se kod nje nakupilo mnogo, pa ona sada ne može da čuje o bezbjednosti i kontraobavještajnoj službi. Ona smatra da je sve sad upereno protiv nje, a ponekad, kaže, da je to upereno i protiv mene. A to je tačno.

Što se tiče drugarice (Jovanke), to je sad problem. Ja ću to nekako sa užim krugom drugova pokušati da riješim. Ali, ovako se više ne može ići. Eto, to sa Miškovićem. On ima zasluga, ali je pravio i greške. Pod takvim uvjetima ja raditi ne mogu. Naime, ja ću raditi dok god mogu, ali će me to brzo skrhati, jer to me najviše smeta. Bio sam na putu, u Nepalu, i čitav put me nije toliko iznurio. A kad sam došao kući - gotovo je. Tu je sad opet Mišković, bogamu, već mi zuji u ušima Mišković, pa Mišković. Jeste, bogami. Pa znaš, to je svaki dan... Miškovića treba dati u penziju, meni ga je žao, ali tako mora biti.

Dugonjić: Samo, drugarica Jovanka neće se zadovoljiti time.

Tito: E, pa ja mu ne mogu sjeći glavu. I neću. Nikom nisam glavu sjekao, pa neću ni njemu.

Dugonjić: Ako možete, da je ubedite, druže Tito, da da ta dokumenta.

Tito: Ja da je ubjedim? Najmanje je ja mogu ubjediti.

Dugonić: Pa, onda Izvršni biro?

Tito: Hajde, pomognite. Možda još neko drugi osim tebe...

Stane Dolanc: Želja je svih nas da se službe u rezidenciji organizuju tako da se stvore što povoljniji uslovi za Vaš rad, pre svega od drugarice Jovanke, prema svim službama u rezidenciji i prema vama svima. To je pitanje vaše ishrane i vaše lične bezbednosti. To je prosto nemoguće da vi nemate kuvara, da kuva čas neki pukovnik, čas neki lekar... Eto, ima izjava ljudi iz gardijske jedinice da vi sami nameštate krevet, da nemate kuvara. Ako bi to sutra neko saznao, rekao bi da mi činimo zločin prema vama. I ne samo prema vama, nego prema ovoj partiji i državi i prema istoriji i budućnosti, kad nismo u stanju da vam obezbedimo najosnovnije stvari koje svako od nas ima, a vi nemate.

Mi svi znamo da je to stvar nepoverenja i ništa drugo. Mi bismo, druže Tito, želeli da sve te službe rade samo po vašem naređenju i po naređenju drugova za koje vi kažete da o tome treba da brinu. Mi stvarno mislimo da je nedopustivo da se drugarica Jovanka meša u politiku, da se pozivaju razni ljudi da se uvode u vašu kuću, koji ne bi smeli tamo ulaziti...

Edvard Kardelj: Neophodno je da se služba u rezidencijama tako organizuje da njeni rukovodioci budu potčinjeni samo tebi (Titu) i da mogu svakome, ko bi se sa strane mešao, pa makar to bila i Jovanka reći:

“Izvinite, ja nisam vama potčinjen nego Predsedniku”.

No, moram to sasvim otvoreno da ti kažem, Jovanka će verovatno biti nezadovoljna takvim rešenjem i ti ćeš je morati ubeđivati... Možda bi bilo dobro da Izvršni biro pozove Jovanku pa da joj predoči sve te materijale da i ona vidi u kakvoj je situaciji i da joj se kaže šta Biro smatra da je izlaz. Ako ti smatraš da treba, onda bi ti mogao da je ubediš.

Tito: Ja mislim da treba Biro. Ne mogu ja.

Kardelj: Biro bi mogao malo na njenu partijsku svest da apelira, pa da joj kaže: Ti si komunista. Ti si pod partijskom disciplinom, kao i svi mi.

Tito: E, pa da, to. Ja mislim da je treba pozvati i da joj se odmah kaže da se ne poziva kao optužena, nego kao tužilac, pa da joj se objasni u čemu je stvar. Na njena pitanja treba odgovoriti. Onda da joj se kaže isto to što danas ovdje razgovaramo, kakve grupacije tu rade oko vas i kakav im je cilj...

Iz ovog stenograma jasno je (prvo) da Tito nije “žrtvovao damu da bi spasao partiju”, kako je to rekao Draža Marković, pokušavajući da bude duhovit, i (drugo) da je na najdirektniji način potvrdio osnovnu Jovankinu tvrdnju da su i ona i on špijunirani u sopstvenoj kući. Žrtvovan je, kao što se vidi, Ivan Mišković, Titov specijalni savetnik za pitanja bezbednosti.

Kad smo, u razgovoru u Ečkoj, Jovanku Broz zamolili da nam da svoj komentar ove zamršene partijske istrage, rekla je:

- Ja nipošto nisam htela da odgovaram pred članovima partijske komisije. Pristala sam na razgovor s Dugonjićem, tek na Titov nagovor. Primila sam ga u Užičkoj 15. Inače, Tito nije inicirao da se ta komisija formira, kao što se piše i govori.

o Zašto Tito nije definitivno presekao tu igru s Vama? Zbog čega nije odstranio glavne igrače - Dolanca i Ljubičića?

- Eh, to je već bilo vreme kad više nije imao snage za radikalne zahvate. Stvari su bile otišle vrlo daleko. On se bacio na spoljnu, a zapostavio unutrašnju politiku. Iako je bio pod strahovitim pritiskom, on me nije žrtvovao. Bez obzira ko sad šta priča i piše, Tito je tada učinio sve da mi spasi život. On je zatim bio primoran da ode u jedno, a ja u drugo progonstvo.

POVERENjE

Nikola Ljubičić: Druže Tito, pojedinci i grupe izvana pokušavaju, u čemu su u dobroj meri i uspeli, da vas onemoguće u obavljanju vaših funkcija i oni su svoje dezinformacije uspeli da proture i šire od drugarice Jovanke. Naša je želja da vam omogućimo da normalno obavljate svoje poslove i da se ova mora sa vas skine... Mi možemo da vam predložimo reorganizaciju, možemo vam dati ljude, ali ako se sumnja u armijski vrh, i tu se konkretno misli na mene, ma kakvo moje interesovanje u vezi s organizacijom, neće biti dobro prihvaćeno. Smatraće se da se ja tu interesujem iz bogzna kakvih razloga.

I zato je meni jako teško da u ovakvim uslovima odgovaram za bezbednost vaše kuće i vas lično. Dosta mi je teško da vršim i svoju funkciju u celini. Molim vas zato, druže maršale, nemojte me pogrešno razumeti. Ja iz dubine duše želim da vam stvorim uslove da možete raditi, ali shvatite i vi mene, ja ne bih želeo da vam sutra u ušima odzvanja, umesto Mišković - Ljubičić. Molim vas, da se sada, u ovim uslovima, moje pitanje postavi na dnevni red i da ja idem dok je vreme.

Tito: Šta da radiš? Zašto da ti primiš sve na sebe. Imaš moje puno povjerenje.

(SUTRA: Nisam pripremala puč sa Đokom Jovanićem)