Дама (ни)је жртвована - Исповест Титове удовице (11)

Изолација Јованке Броз, њено уклањање од Тита, морало се спровести по најхитнијем поступку. У питању је било Титово бити ил’ не бити. Сваки тренутак оклевања у обрачуну са “љутом Личанком” могао је бити кобан. А све је било унапред решено - требало је само да Тито, како је рекао Стане Доланц, донесе одлуку коју су они (његови најближи саборци и сарадници) предложили.

Сусрет с Титом одржан је у Карађорђеву 9. марта 1974. Ево како је текао тај разговор (цитати су узети из стенограма који је припремио и публиковао Андрија Чолак):

Рато Дугоњић (председник партијске комисије): Другарица Јованка разговарала је са мном, одбивши да нашем разговору присуствују и чланови комисије. Морам да кажем да је она изнела читав низ оптужби на рачун службе безбедности у резиденцији - да је прате, прислушкују и да проверавају особље у резиденцији. У центру тих оптужби је Иван Мишковић. Међутим, алузије су упућене и на врх армије, а давала је доста оцена и о неким људима, генералима, и то јако лоше, врло ружне оцене. Она своје оптужбе мало шире усмерава. За Мишковића говори да је хрватски националист, да је помогао Трипалов покрет, да и сада у Хрватској постоји доста јака струја која покушава да отупи оштрицу борбе против хрватског национализма. Износила је разна мишљења и о Мишковићевом брату Милану, затим о Јакову Блажевићу и Милки Планинц. Доста говори и о томе да су Срби у Хрватској запостављени. Стално некако одваја те кадрове, хрватске и српске.

Друже Тито, код другарице Јованке постоји страховито неповерење према служби безбедности и према врху армије. Ако се то неповерење не уклони, или ако се не нађу друга решења, будите уверени, друже Тито, ја вам ово говорим из пуног убеђења, биће лоше. То је неповерење које ја не разумем.

Тито: То ја најбоље знам. Какви. Док год је Мишковић жив...

Дугоњић: Комисија је настојала да дође до конкретних закључака и да се нека питања у вези с организацијом реше. Међутим, друже Тито, ја не знам о чему се ради, не знам, искрено да вам кажем. Јер је питање на овај начин, убеђивањем и разговорима, немогуће решити.

Тито: Лако је вама који нисте у кући.

Дугоњић: Не, није лако. И нама је тешко, друже Тито.

Тито: Ипак, лакше него мени.

Дугоњић: То је тачно. Ви, друже Тито, немате ни оно што ми имамо. Ови људи око вас су врло поштени и они вас стварно воле и цене. Они предлажу организацију која је нормална. Зато ми сматрамо да нико до нас не би могао ни себи, ни нашем народу, да положи рачун, ако би се због неке немарности нешто десило. Ви не можете да имате ни секретара... Неки дан сам био с другарицом Јованком, разговарали смо о томе. Она не жели људе из војске. Она је набројала 11 секретара који су до сада били код вас, од којих је десторицу оквалификовала као шпијуне. Дошао сам до закључка да она, изналазећи мане предложеним кандидатима, у ствари, не жели да ико дође за личног секретара. Ја имам утисак да другарица Јованка није задовољна тиме што јој ми сви указујемо високо поштовање као вашој супрузи, исто да она има и неке друге жеље, са својим положајем.

Тито: Ја имам пуно повјерења у људе који са мном раде, мада сам на неке појединце имао и примједбе, на Шепаревића, Валтера, Матеса, Мићуновића... И љекари су врло пажљиви, добри и стручни у том послу. Што се тиче организације тих служби у резиденцији, ту има доста пропуста, и та организација је у цјелини слаба. А што се тиче службе безбједности, била је окренута више унутра него вани. Шпијунирали су и мене, и све око мене што је најближе. Вјеровало се појединим службама, а било је ту и интрига.

А шпијунирали су, богами, и другарицу (Јованку). Њу су пратили, испитивали шофера куда је возио и то је њу страшно узбудило. То су јако тешке ствари, које психолошки дјелују на човјека и тога се код ње накупило много, па она сада не може да чује о безбједности и контраобавјештајној служби. Она сматра да је све сад уперено против ње, а понекад, каже, да је то уперено и против мене. А то је тачно.

Што се тиче другарице (Јованке), то је сад проблем. Ја ћу то некако са ужим кругом другова покушати да ријешим. Али, овако се више не може ићи. Ето, то са Мишковићем. Он има заслуга, али је правио и грешке. Под таквим увјетима ја радити не могу. Наиме, ја ћу радити док год могу, али ће ме то брзо скрхати, јер то ме највише смета. Био сам на путу, у Непалу, и читав пут ме није толико изнурио. А кад сам дошао кући - готово је. Ту је сад опет Мишковић, богаму, већ ми зуји у ушима Мишковић, па Мишковић. Јесте, богами. Па знаш, то је сваки дан... Мишковића треба дати у пензију, мени га је жао, али тако мора бити.

Дугоњић: Само, другарица Јованка неће се задовољити тиме.

Тито: Е, па ја му не могу сјећи главу. И нећу. Ником нисам главу сјекао, па нећу ни њему.

Дугоњић: Ако можете, да је убедите, друже Тито, да да та документа.

Тито: Ја да је убједим? Најмање је ја могу убједити.

Дугонић: Па, онда Извршни биро?

Тито: Хајде, помогните. Можда још неко други осим тебе...

Стане Доланц: Жеља је свих нас да се службе у резиденцији организују тако да се створе што повољнији услови за Ваш рад, пре свега од другарице Јованке, према свим службама у резиденцији и према вама свима. То је питање ваше исхране и ваше личне безбедности. То је просто немогуће да ви немате кувара, да кува час неки пуковник, час неки лекар... Ето, има изјава људи из гардијске јединице да ви сами намештате кревет, да немате кувара. Ако би то сутра неко сазнао, рекао би да ми чинимо злочин према вама. И не само према вама, него према овој партији и држави и према историји и будућности, кад нисмо у стању да вам обезбедимо најосновније ствари које свако од нас има, а ви немате.

Ми сви знамо да је то ствар неповерења и ништа друго. Ми бисмо, друже Тито, желели да све те службе раде само по вашем наређењу и по наређењу другова за које ви кажете да о томе треба да брину. Ми стварно мислимо да је недопустиво да се другарица Јованка меша у политику, да се позивају разни људи да се уводе у вашу кућу, који не би смели тамо улазити...

Едвард Кардељ: Неопходно је да се служба у резиденцијама тако организује да њени руководиоци буду потчињени само теби (Титу) и да могу свакоме, ко би се са стране мешао, па макар то била и Јованка рећи:

“Извините, ја нисам вама потчињен него Председнику”.

Но, морам то сасвим отворено да ти кажем, Јованка ће вероватно бити незадовољна таквим решењем и ти ћеш је морати убеђивати... Можда би било добро да Извршни биро позове Јованку па да јој предочи све те материјале да и она види у каквој је ситуацији и да јој се каже шта Биро сматра да је излаз. Ако ти сматраш да треба, онда би ти могао да је убедиш.

Тито: Ја мислим да треба Биро. Не могу ја.

Кардељ: Биро би могао мало на њену партијску свест да апелира, па да јој каже: Ти си комуниста. Ти си под партијском дисциплином, као и сви ми.

Тито: Е, па да, то. Ја мислим да је треба позвати и да јој се одмах каже да се не позива као оптужена, него као тужилац, па да јој се објасни у чему је ствар. На њена питања треба одговорити. Онда да јој се каже исто то што данас овдје разговарамо, какве групације ту раде око вас и какав им је циљ...

Из овог стенограма јасно је (прво) да Тито није “жртвовао даму да би спасао партију”, како је то рекао Дража Марковић, покушавајући да буде духовит, и (друго) да је на најдиректнији начин потврдио основну Јованкину тврдњу да су и она и он шпијунирани у сопственој кући. Жртвован је, као што се види, Иван Мишковић, Титов специјални саветник за питања безбедности.

Кад смо, у разговору у Ечкој, Јованку Броз замолили да нам да свој коментар ове замршене партијске истраге, рекла је:

- Ја нипошто нисам хтела да одговарам пред члановима партијске комисије. Пристала сам на разговор с Дугоњићем, тек на Титов наговор. Примила сам га у Ужичкој 15. Иначе, Тито није иницирао да се та комисија формира, као што се пише и говори.

о Зашто Тито није дефинитивно пресекао ту игру с Вама? Због чега није одстранио главне играче - Доланца и Љубичића?

- Ех, то је већ било време кад више није имао снаге за радикалне захвате. Ствари су биле отишле врло далеко. Он се бацио на спољну, а запоставио унутрашњу политику. Иако је био под страховитим притиском, он ме није жртвовао. Без обзира ко сад шта прича и пише, Тито је тада учинио све да ми спаси живот. Он је затим био приморан да оде у једно, а ја у друго прогонство.

ПОВЕРЕЊЕ

Никола Љубичић: Друже Тито, појединци и групе извана покушавају, у чему су у доброј мери и успели, да вас онемогуће у обављању ваших функција и они су своје дезинформације успели да протуре и шире од другарице Јованке. Наша је жеља да вам омогућимо да нормално обављате своје послове и да се ова мора са вас скине... Ми можемо да вам предложимо реорганизацију, можемо вам дати људе, али ако се сумња у армијски врх, и ту се конкретно мисли на мене, ма какво моје интересовање у вези с организацијом, неће бити добро прихваћено. Сматраће се да се ја ту интересујем из богзна каквих разлога.

И зато је мени јако тешко да у оваквим условима одговарам за безбедност ваше куће и вас лично. Доста ми је тешко да вршим и своју функцију у целини. Молим вас зато, друже маршале, немојте ме погрешно разумети. Ја из дубине душе желим да вам створим услове да можете радити, али схватите и ви мене, ја не бих желео да вам сутра у ушима одзвања, уместо Мишковић - Љубичић. Молим вас, да се сада, у овим условима, моје питање постави на дневни ред и да ја идем док је време.

Тито: Шта да радиш? Зашто да ти примиш све на себе. Имаш моје пуно повјерење.

(СУТРА: Нисам припремала пуч са Ђоком Јованићем)