Broz i Franjo – jedno autentično kazivanje

Načitasmo se poslednjih dana o poreklu i identitetu Josipa Broza Tita. Bila je dovoljna jedna smišljena provokacija američke obaveštajne agencije (CIA), plasirana da, eto, pokažu kako su mnoge informacije fundirali na „naučnoj lingvističkoj osnovi najvišeg ranga“, pa im se, jelte, mora verovati, da raspale maštu naših novinara u tabloidnoj, ali i u ozbiljnoj štampi na ovu temu. Ni analitičari „opšte prakse“ nisu propustili priliku da se iskažu i na ovoj temi opredeljujući se jedni da je Tito „mrzitelj Srba“, Poljak, drugi Rus, treći čerčilovac, četvrti kopile austrijskog grofa, peti...

Prisetih se sličnih tekstova od pre 7-8 godina (Dragan Vlahović „Nadzor tajnih sila“) kako je posle Titove smrti u Beloj vili na Brionima navodno pronađena crna tašna sa četiri tajna dokumenta, među kojima i umrlica na ime Josipa Franje Broza, izvađena iz Ratnog izveštaja iz 1915, arhiviranog u Bečkom arhivu, u kojoj piše da je pod rednim brojem 103 na Karpatima poginuo dotični austrougarski vojnik.

CIA je, eto, našla za potrebno da se ponovo pozabavi Brozom. Samo ne znam što će to sada nama u Srbiji pored toliko svojih problema koji se tiču pukog preživljavanja (možda nam ih je, eto, Broz sa onog sveta poslao da bi još jednom napakostio Srbima). Pošto CIA sve „notira i analizira“, a naši tabloidi traže „hranu“ za smanjene tiraže, evo im još jedne priče o Brozu.

Februara 1970. predsednik SFRJ Josip Broz Tito posetio je Sudan. Petnaestak dana pred posetu u našu ambasadu u Kartumu došao je izvesni Franjo Holjevac i zamolio da obavestimo Broza da bi želeo da se sa njim sastane i razgovara. Dajući podatke o sebi, istakao je, između ostalog, u razgovoru sa ambasadorom Gojkom Žarkovićem, gde sam i ja prisustvovao, da je on istih godina kao i Broz, da su zajedno išli u školu u Kumrovcu, da su bili dobri drugovi i poprilično nestašni. Po završetku osnovne škole otišli su Broz na metalostrugarski, a on na tesarski zanat u različita mesta. Povremeno su se sastajali. Obojica su mobilisani u austrougarsku vojsku u različite regimente i poslati na Istočni front. Od tada je izgubio svaki kontakt sa Brozom.

Franjo ističe da je sa Karpata dezertirao iz austrougarske vojske, jedno vreme boravio je u graničnim oblastima Rusije, a kasnije se prebacio u Persiju i od 1935, kao poslovođa, radio na izgradnji persijske železnice. Tamo se i oženio emigrantkinjom, ćerkom ruskog oficira belogardejca, sa kojom je i sada u braku, bez dece. Izvinjava se što srpskohrvatski jezik govori lošije od ruskog, persijskog i arapskog.

Početkom Drugog svetskog rata, sa grupom Engleza, prebacio se u Sudan, gde je radio na izgradnji malih brana na usahlim vodotokovima koje bi se punile tokom kišnog perioda. Na kamili i magarcu proputovao je veliki deo bezvodnog Sudana, obezbeđivao vodu nomadskom stanovništvu i bio svuda priman sa počastima kao čudotvorac. Šezdesetih godina predsednik Sudana Azhari ga je odlikovao ordenom Nila prvog reda i dodelio mu nacionalnu penziju i kuću u Kartumu.

Obavestili smo Beograd i uskoro iz Maršalata dobili instrukciju da Franji ukažemo adekvatnu pažnju, uvrstimo ga u spisak zvanica za doček i zvanične prijeme, a da će Broz po dolasku odvojiti poseban termin za prijem i razgovor. Tako smo i uradili.

Interesantan je bio susret na dočeku na aerodromu. Nakon što se Broz pozdravio sa predsednikom Nimeirijem, članovima vlade i visokim oficirima, ambasador Žarković je, predstavljajući diplomatsko osoblje ambasade i nekoliko jugoslovenskih građana, uglavnom profesora na kartumskom univerzitetu, namerno izbegao da glasno izgovori Franjovo ime. Tito se sa njim rukovao, bez pokazivanja bilo kakvog znaka da se poznaju. Franjo mu je zadržao ruku i tiho rekao: „Jožek, ja sam Frantik, tvoj školski drug iz Kumrovca, zar me se ne sećaš“. Tito se zagledao, privukao ga sebi i rekao: “Pa, majku ti božju, koliko se to dugo nismo videli. Moji će te dovesti da se izrazgovaramo“. Tako je i bilo.

Kao oficir za vezu između dvojice predsednika, gde sam bio na 24-časovnoj dužnosti u Predsedničkoj palati u kojoj je bio smešten Tito, sutradan sam ga sa oficirom bezbednosti odveo u salon za prijeme. Uskoro se pojavio Tito i sa njim ostao u razgovoru oko pola sata. Na svečanoj večeri koju je priredio predsednik Nimeiri Franjo je dobio mesto među najvišim zvaničnicima.

Po završetku posete Franjo je doneo u ambasadu dva mala noja iz sopstvenog ZOO vrta i rekao da je Tito prihvatio kao poklon za svoj mali ZOO vrt na Vangi. Nojeve smo otpremili vojnim transportnim avionom koji se vraćao iz Zambije, gde je prevozio vojnu opremu i naoružanje. Obavestio nas je da će se po Titovom nagovoru preseliti negde na jadransku obalu. U razgovoru nije izražavao bilo kakvu sumnju u identitet Jožeka iz Kumrovca.

Po završetku svog četvorogodišnjeg mandata vratio sam se u Beograd juna iste godine. Od naših građana, koji su ostali u Kartumu, saznao sam da se Franjo zaista preselio u Rijeku, ali se kao zaljubljenik u Sudan i zbog nekih problema koje je imao u Rijeci, posle manje od godinu dana vratio u Kartum. Ukrako zatim, posle smrti supruge i on je umro i navodno sahranjem uz počasti sudanskih vlasti.

Na kraju, posle onog uvoda sa početka teksta, šta mogu još da kažem. Samo toliko: ostavimo se nasedanja na provokacije CIA, ne samo u slučaju Broza, kao i raspredanja o njegovom poreklu, ostavimo ga takvog kakav je bio (a znamo da je bio stvorio državu od ugleda u kojoj smo svi bolje živeli nego danas) da počiva u miru. Pozabavimo se nama samima i našim egzistencijalnim problemima.