Borba protiv "velikosrpskog mita", ili šta danas Hrvatima znači Jasenovac

Pojava dr Ante Starčevića (1823-1896) na hrvatskoj političkoj sceni označila je početak ozbiljnih nevolja za srpski narod na teritoriji nekadašnje Vojne krajine. Ovaj diplomirani teolog sa počasnim zvanjem doktora mudroslovija (filozofije) i nesuđeni profesor matematike na Liceju u Beogradu, kome su roditelji bili pokatoličeni Srbi, izgradio je svoju političku karijeru upravo na mržnji prema srpskom narodu (ne kaže se bez razloga da je poturica gori od Turčina), koji je, opisao kao “remetilački opstruktivni faktor”.

Kada su Turci porazili hrvatsku vojsku na Krbavskom polju, a zemlja na granicama prema turskim teritorijama opustela, habzburški car Ferdinand pozvao je Srbe da se na njoj nastane. Tako je nastala Vojna granica ili Krajina, koja je služila kao odbrambeni bedem od Turaka. Godine 1538. doseljeni Srbi dobili su povelju sa svim pobrojanim povlasticima koje im je car dodelio. Dok su Hrvati u to vreme živeli u feudalnom sistemu uglavnom kao kmetovi i vezani za zemlju, dotle su Srbi bili potpuno slobodni i odgovorni jedino caru.

Bio je to jedan od razloga za zavist i mržnju koju su Hrvati gajili i ispoljavali prema Srbima. Zato su se ideje dr Starčevića lako primale i brzo širile. Obični ljudi poverovali su u tvrdnje da su glavna smetnja za napredak hrvatskog naroda Srbi, za koje je dr Starčević smislio i pogrdnu kovanicu Slavoserbi, sastavljenu od latinskih reči sklavus (rob) i servus (rob i sluga), a neuvijeno pretio da “narod hervatski neće terpiti da ta sužanjska pasmina oskvernjuje (skrnavi) svetu zemlju Hervatah”.

Uz ovakvo “moralno-političko vaspitanje” lako se mogu razumeti zverstva koja su u Prvom svetskom ratu počinili hrvatski vojnici nad stanovništvom Mačve i Podrinja, mada to nisu “zemlje Hervatah”.

Iako su u ratu učestvovali na strani poraženih, Centralnih sila, zahvaljujući sticaju geopolitičkih okolnosti, a, svakako i snažnom uticaju katoličke crkve, Hrvati nisu bili kažnjeni plaćanjem ratne odštete, već su se, čak, kao ravnopravni građani našli u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Međutim, nepune dvadeset tri godine kasnije, u Drugom svetskom ratu, Hrvati su naslutili priliku da uz pomoć neprijatelja srpskog naroda reše srpsko pitanje u Hrvatskoj. Idejni tvorac ovog hrvatskog nacionalnog plana bio je Mile Budak (još jedan Srbin), pisac, pravnik, ministar u Pavelićevoj vladi, najpre obrazovanja i vere, a zatim inostranih poslova i ambasador u Berlinu. Na koji je način to mislio da postigne? Po jednostavnoj formuli: “Jednu trećinu ćemo pobiti, drugu pokrstiti, a treću trećinu proterati”. Pored toga, ministru se pripisuje i oživljavanje povika “Srbe na vrbe!”

Budakov plan označio je početak četvorogodišnjeg stradanja srpskog naroda na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. Srećniji su uspeli da pobegnu u Srbiju, drugi su “dobrovoljno” priznali Svetog oca za verskog poglavara, dok su se treći našli u jednom od 22 logora na teritoriji NDH , od kojih je Jasenovac bio najstrašniji, a po broju žrtava daleko daleko nadmašio ostale.

Jedan deo Srba nije čekao da se nađe u nekoj od Budakovih trećina, već je otišao u partizane i poveo borbu protiv fašističke Nezavisne Države Hrvatske, te je, zahvaljujući njemu, Hrvatska ipak nekako uspela da Drugi svetski rat završi među antifašističkim zemljama.

Nažalost, izbegla je i kaznu za genocid nad srpskim narodom. Glavni krivci su se, uz pomoć katoličke crkve, uspešno dokopali bezbedne Argentine, dok je podrška hrvatskog naroda ustaškom pokretu vešto zamagljena i zataškana praznom pričom o tobožnjem bratstvu i jedinstvu.

Ako se uporede rezulati popisa stanovništva, počevši od 1931, pa do najnovijeg iz 2011, očito je da se procenat “remetilačkog opstruktivnog faktora” u Hrvatskoj neprekidno smanjuje. Godine 1931. bilo ga je nešto više od 18,5%, 1948. godine 14,38%, 1991, uoči početka građanskog rata, 12,2%, dok se 2011. postotak smanjio na svega 4,54%. A koliki će on biti na sledećem popisu, možda nije teško pretpostaviti uz razbijanje ćiriličnih tabli u Vukovaru, ili redovne državne proslave godišnjice “Oluje”, koju je prvi obeležio Franjo Tuđman rečima: “ Nema povratka na staro, u doba kad su Srbi širili rak u srcu Hrvatske, rak koji je uništavao hrvatsko nacionalno biće i koji nije dopuštao hrvatskom narodu da bude gospodar u sopstvenom domu i koji nije dopuštao Hrvatskoj da vodi samostalan i suveren život pod ovim širokim plavim nebom i u svetskoj naciji suverenih naroda”. A da “Slavoserbi” slučajno ne zaborave gde se nalaze, navijači ih na sportskim priredbama neprestano podsećaju parolama: “ Za dom spremni”, “ Ubij, ubij, Srbina!” ili “Srbe na vrbe!”.

Prazne priče o pomirenju u regionu ne daju nikakav rezultat, a najviše zabrinjava odnos dela (većeg) hrvatskog naroda i njegovih političkih vođa prema događajima iz NDH i građanskog (domovinskog) rata koji za mnoge kao da još nije završen.

Pre nešto više od dva meseca, na televiziji Republike Srpske (RTRS) prikazana je emisija autora Denisa Bojića o tome šta se danas u Hrvatskoj zna o Jasenovcu. Slučajnim prolaznicima u Zagrebu postavljena su tri jednostavna pitanja:

1) Da li znate koliko je ljudi ubijeno u Jasenovcu?

Odgovori su bili: 1) Ne znam. 2) 20.000. 3) Ovisi o tomu koga pitate. Ako pitate neprijatelja domovine – veoma veli broj. Dok će vam prijatelji domovine reći sasvim suprotno.

2) Koje su nacije bile žrtve Jasenovca?

1) Teško mi je reći... Židovi mislim; 2) Hrvati sto posto; 3) Ne znam... mislim, Židovi, zatim Romi i čak Srbi; 4) Mislim da je tamo ubijeno mnogo hrvatskih komunista; 5) Dobro je poznato ko je ubijan tamo! Mi, Hrvati!

Novinar je pitao i studente Filozofskog fakulteta u Zagrebu šta za njih znači Jasenovac. Dobio je odgovore:

“Ne puno... Ne znam... Ništa posebno... Žurim na predavanje i zaista ne mogu da razmišljam o tome... Baš me briga! Za mene nema nikakvog značaja! Uopće nikakvog!

Sem slučajnih prolaznika i studenata, u emisiji su se mogla čuti i mišljenja predsednika i sekretara Društva za istraživanje trostrukog logora (radnog, ratnog i sabirnog) Jasenovac i istoričara Hrvoja Klasića, profesora istorije na zagrebačkom filozofskom fakultetu.

Dr Stjepan Razum, sveštenik i rukovodilac Arhiva Zagrebačke nadbiskupije, predsednik Društva, koji je već ranije izjavljivao da su zločine u Drugom svetskom ratu počeli četnici (to je u Hrvatskoj sinonim za Srbe) pobunom protiv legalne hrvatske vlasti u julu 1941 (umesto da mirno čekaju kod svojih kuća da ih odvedu u Glinsku crkvu ili jedan od 22 logora), za RTRS je izjavio je da u Jasenovcu nije bilo genocida. Na pitanje novinara da li zna koliko je ljudi ubijeno u Jasenovcu, odgovorio da se oni ne žele zamarati brojkama, a i da je njihov zadatak borba protiv velikosrpskog mita o Jasenovcu.

Sekretar Društva Igor Vukić, novinar Privrednog vjesnika, poreklom Srbin, čiji su preci takođe prošli kroz Jasenovac, otišao je, kako voditelj zgodno reče, “dalje od (R)razuma”. On je izjavio da genocida nije bilo ne samo u Jasenovcu, već ni na čitavoj teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, a da su se u Jasenovcu polagali vozački ispiti, rekreativno igrao nogomet i izvodile kazališne predstave. Igrali su Nušićevu Gospođu ministarku, objasnio je. U prvim redovima sedeli su logoraši, a u zadnjim njihovi ustaški čuvari. Šteta je što Vukić nije pokazao fotografiju bar jednog od tih idiličnih događaja u trostrukom logoru Jasenovac, koji je, kako on smatra, bio nalik na piknik ili odmaralište za Srbe, Rome i Jevreje.

Slika o tome šta danas za Hrvate znači Jasenovac ostala bi veoma mračna da u emisiji nije učestvovao i profesor istorije Hrvoje Klasić, koji je naglasio koliko su opasni stavovi predsednika i sekretara Društva, jer nesumnjivo mogu da utiču na obične građane koji su malo ili nimalo obavešteni o tome šta se zapravo događalo u najvećem logoru smrti na Balkanu.

Memorijalni centar Jasenovac nema mnogo posetilaca. Za razliku od Vukovara, u njega ne stižu đačke ekskuzije, a i da dođu, bile bi možda impresionirane "Kamenim cvetom" Bogdana Bogdanovića, ali bi teško mogle da shvate šta se na tome mestu zaista događalo u vreme NDH; nema fotografija logoraša i njihovih čuvara i ubica, niti se kao u Mathauzenu i drugim sličnim koncentracionim logorima u Evropi mogu videti oruđa kojima je “rešavano srpsko pitanje u Hrvatskoj”.

I ove godine na dan bekstva logoraša iz Jasenovca u spomen-parku Centra premijer Hrvatske Zoran Milanović istakao je značaj obelodanjivanja onoga što se događalo u tom logoru.

Prethodnih desetak godina na komeracije u Jasenovcu dolazili su predsednici Hrvatske Stjepan Mesić i Ivo Josipović, koji su u svojim govorima oštro osuđivali Nezavisnu Državu Hrvatsku i ustaške zločine i isticali značaj antifašističke borbe za Hrvatsku. Nova predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović nije se pojavila na ovogodišnjoj komemoraciji u Jasenovcu. U hrvatskoj štampi njen izostanak objašnjen je velikom uzajamnom netrpeljivošću nje i premijera, ali je pravi razlog verovatno u tome što gospođa predsednica dobro zna da se glasovi za pobedu HDZ-a na sledećim izborima osvajaju među udrugama hrvatskih branitelja i domoljuba i studentima koje je” baš briga za Jasenovac”.

Iako nije došla u Jasenovac, gđa Grabar Kitarović nije propustila priliku da se pojavi u Borovu na komemoraciji dvanaestorici hrvatskih policajaca poginulih u ratu 1991, a nije izostala ni njena izjava odgovarajuća trenutku: ”Mora se znati istina o Domovinskom ratu i tko ga je počeo. Pravda nije stigla one koji su osmislili “Veliku Srbiju”. Što je, razume se, sa njene strane još jedan značajan doprinos pomirenju i uspostavljanju normalnih odnosa u regionu.