Zašto je za Srbiju (ipak) dobro što je Gasprom kupio NIS?

Sa približavanjem početka izgradnje Južnog toka kroz Srbiju bitka za zaustavljanje celog projekta postaje sve ozbiljnija, a bez mnogo dileme se može reći da su glavni protivnici ovog gasovoda Sjedinjene Države, kojima izgradnja još jedne gasne veze između Rusije i Evrope remeti sve najvažnije planove za kontrolu Balkana i Mediterana. Sprečavanje ostvarenja projekta Južni tok ili njegovo prilagođavanje interesima Zapada, što podrazumeva njegovu što veću kontrolu, predstavlja složenu operaciju koja se u Srbiji sprovodi već neko vreme, a aktuelna dešavanja i propagandna ofanziva poput serijala Insajder su, čini se, deo pripremne faze pred konačan obračun koji bi mogao da nastupi uskoro.

Dok se u državnim strukturama Srbije odvijaju zakulisne radnje, a srpska javnost zamajava Insajderom i sličnom propagandom, u kojoj se prodaja NIS-a predstavlja kao pljačka stoleća, nastavljaju se napadi na NIS i koraci ka ostvarenju plana gasnog povezivanja Srbije i Bugarske, koji bi se snabdevali gasom iz Azerbejdžana. S obzirom na ofanzivu evroantlantskih struktura u Srbiji, opasnost da se Južni tok stopira baš u Srbiji je sasvim realna, zbog čega je pre neki dan došlo i do javnog reagovanja ambasadora Rusije Aleksandra Čepurina, koji je diplomatski upozorio da „prevelika birokratija može zakočiti realizaciju projekta Južni tok.“, dok je „Glas Rusije“ kao glavne kočničare rusko-srpskih energetskih odnosa, prozvao ministarku energetike Zoranu Mihajlović i nevladinu organizaciju „Isak fond“.

Dugoročno dobar posao

Podzemni i medijski rat vodi se podjednako oko Južnog toka i NIS-a, a dok gasovod u Srbiji još nije započet, naftni gigant već šestu godinu radi u većinskom vlasništvu Gaspromnjefta, i danas predstavlja zvanično najuspešniju kompaniju u Srbiji, koja je 2012. godine poslovala sa neto dobitkom od 49 milijardi dinara, ili oko 450 miliona evra. Ovakav prihod je po kritičarima celokupnog energetskog aranžmana jedan od najjasnijih pokazatelja da je NIS „poklonjen“ Rusima, a Srbija oštećena, pošto je kada je kompanija prodavana, njena cena, to već i vrapci na grani znaju, bila 400 miliona evra za 51% NIS-a plus 500 miliona evra zajma za investicije, uz uslov izgradnje Južnog toka kroz Srbiju.

Prodaja NIS-a dogovorena je Međudržavnim energetskim sporazumom Srbije i Rusije, ali treba napomenuti da se ulazak Rusije u energetiku Srbije nije desio iznenada, već da su prvi koraci u ovom pravcu učinjeni još sredinom 90-ih, pod vođstvom bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića i nekadašnjeg predsednika Vlade Mirka Marjanovića. Tada je već jasno nagovešteno da će u energetici Srbije dominantno mesto dobiti mešovite rusko-srpske firme, i da se sprema gasovod koji će biti veza sa Rusijom preko Bugarske[1] 

Energetski sporazum Srbije i Rusije i prodaja NIS-a predstavljala je stoga jedan od delova dugoročne strategije, koja je trebalo da bude krunisana Južnim tokom, za koji se svi nadamo da će biti izgrađen. Treba međutim napomenuti da su, kako je to nedavno obelodanio Nenad Popović, akcionari Južnog toka, italijanski ENI (20 odsto), francuski EDF (15 odsto) i nemački BASF (15 odsto) vršili ogroman pritisak na Rusiju da trasa gasovoda prolazi kroz Rumuniju, tako da je 51% NIS-a zapravo bio ulog Srbije za učešće u ovom projektu, pošto da srpska kompanija nije prodata, gasovod verovatno i ne bi ni prošao kroz Srbiju.

Kada se ovaj projekat ostvari, i kada posle nekog vremena Srbija počne da oseća koristi i pogodnosti zbog svoje uloge u njemu, pokazaće se svakako da je 51% NIS-a bio opravdan ulog, iako bi istini za volju, za građane Srbije bilo najbolje da je sve svoje velike kompanije poput NIS-a država mogla da sačuva u svom stopostotnom vlasništvu i da ih razvija kao moderne i profitabilne kompanije. Da je bilo odgovornosti i pravovremenih ulaganja NIS bi mogao da bude uspešna državna firma, ali to, nažalost, kao što znamo, često je „domaća pamet“ uspevala da upropasti i najprespektivnije kompanije.

Prilikom prodaje Gaspromu, i to na početku ekonomske krize, NIS je takođe, poput mnogih, bio opterećen velikim gubicima, viškom radnika, rafinerijom porušenom 1999, i zastarelim sistemima za istraživanje, proizvodnju i preradu nafte. Kompanija nije ulagala dovoljno novca u sopstveni razvoj, gubila je klijente, gomilala kredite i bila u znatnoj meri korišćena kao mehanizam za čuvanje socijalnog mira. Godinama je služila i za pokrivanje dugova drugih javnih preduzeća, dok su stanje u kompaniji takođe otežali i brojni nestručni kadrovi imenovani po partijskoj pripadnosti. 

Svi ovi faktori su znatno slabili pregovaračku poziciju srpske strane, a pre nego što su ušli u pregovore, predstavnici Srbije, namerno ili slučajno, nisu do kraja ni utvrdili šta tačno nude na prodaju. Zato je došlo do neslaganja pošto je po ruskoj računici NIS bio gubitaš, a po srpskoj ostvario je dobit od oko 2,3 milijarde dinara. Pravo stanje NIS-a je pokazao tek izveštaj revizorske kompanije KPMG, koji za nas nije bio povoljan. Prema nekim mišljenjima, realna situacija NIS-a je zapravo sakrivana od Rusa, koji su s druge strane snabdeli brojnim insajderskim informacijama, pa čak i onim o pokušajima prebacivanja novca na druge račune. Na kraju je dogovoreno da Gaspromnjeft kupi NIS u postojećem stanju, sa poslovanjem koje u tom trenutku nije bilo moguće potpuno utvrditi, a ruska strana je prihvatila i gubitke NIS-a koji su samo na kraju 2007. bili oko 250 miliona dolara, dok je prema drugim procenama srpska kompanija bila u minusu od čak milijardu evra.

Poučan primer „INE“

Cena za koju je 51% NIS-a prodato Gaspromnjeftu i dalje je jedan od glavnih aduta protivnika celog sporazuma, ali s obzirom na to ko je i kako prodavao, i u kakvom stanju je NIS bio pre prodaje, pitanje je da li je moglo da se dobije više. Alternativa je bila da kompanija ostane u državnom vlasništvu, kao što su to i danas Telekom, EPS i Srbijagas, ali o tom slučaju, da bi NIS opstao i napredovao, naša država je morala da uradi sve ovo što je proteklih godina uradio Gasprom. Znajući, nažalost, kakvi sve kadrovi sede na čelu javnih preduzeća koje su još u vlasništvu Srbije, veliko je pitanje šta bi u tom slučaju danas ostalo od srpske naftne kompanije. Druga mogućnost, kada je već odlučeno da se NIS-proda, bila je da se raspiše tender, dok su kao najzainteresovaniji pominjani mađarski MOL i PKN, austrijski OMV, grčki Helenik petroleum i ruski Lukoil. Podsećanja radi, Vlada Srbije usvojila je jula 2006. godine Strategiju koju je ponudio konzorcijum Meril Linč - Rajfajzen investment. Taj model je predviđao prodaju manjinskog paketa akcija te kompanije strateškom partneru koji bi time stekao i upravljačka prava, a bio bi u obavezi da u prve tri godine NIS dokapitalizuje sa oko pola milijarde evra. Kasnije je ipak odlučeno da se NIS proda direktnom pogodbom Gaspromnjeftu, koji je, kako se videlo, prodat pod sličnim uslovima.

Kada se već govori o ceni, tada je pominjano da je MOL recimo celu kompaniju hteo da kupi za oko milijardu evra, a kako bi NIS prošao da ga je kupio MOL (ili OMV, svejedno) može se videti na primeru susedne Hrvatske, čije pravosuđe trenutno zahteva hapšenje i izručenje direktora MOL-a Zoltana Hernadija jer ga sumnjiči da je sa deset miliona evra podmitio bivšeg premijera Ivu Sanadera kako bi upravljačka prava INE prepustio MOL-u. Prema tvrdnjama sindikata INE, Mađari nisu modernizovali riječku i sisačku rafineriju, u Sisku su prepolovili rad, u maloprodaju nisu uložili ništa već je daju u franšizu, a na Ininim benzinskim stanicama u BiH se umesto hrvatskog prodaje mađarsko gorivo. Takođe se u Hrvatskoj već duže vreme govori o zatvaranju rafinerije u Sisku, dok su strahovi pojačani posle odluke MOL-a da zatvori svoju rafineriju u Mantovi.[2]

S obzirom na dešavanja u Hrvatskoj, realno je reći da smo, bar u toj oblasti, bolje prošli od Hrvata, i da je dobro što je NIS, ako je već morao da bude prodat, došao u ruke investitoru koji je napravio najuspešnije preduzeće u Srbiji, koje je delom i u rukama njenih građana.  Prema najnovijim podacima, od gubitaša "teškog“ pola milijarde evra u 2008,  NIS je tokom pet godina izrastao u kompaniju koja učestvuje u prihodima državne kase sa čak 11 odsto i pojedinačno je ubedljivo najveći budžetski uplatilac u Srbiji. Ukupno je od preuzimanja ova kompanija na ime poreza, akciza, taksi i doprinosa isplatila 475 milijardi dinara, ili oko 5 milijardi evra, a tokom leta je na račun države po prvi put u istoriji legao novac od dividendi što je zajedno sa porezima iznelo 4,7 milijardi dinara. Analiza navedenih podataka pokazuje da je NIS jedan od stubova stabilnosti finansijskog sistema Srbije, kao i garant funkcionisanja penzijskog i zdravstvenog sistema u čije je kase naftna kompanija od 2009. uplatila više od 30 milijardi dinara. 

Za razliku od mnogih velikih privatizacija koje su završene katastrofom (setimo se samo Železare Smederevo) NIS je kupila kompanija zainteresovana da ulaže u naše kapacitete - rafinerije, naftovod, vetroelektrane i da se širi i u susednim državama,  i koja ima sredstava i interes da uloži u istraživanje i crpljenje nafte u našoj zemlji i susedstvu. Strateški plan NIS-a je da zauzme centalno mesto u regionu u snabdevanju tržiša gorivom iz rafinerije u Pančevu, zbog čea su kupljene pumpe OMV-a u Bosni, a najava je da će do kraja 2013. godine biti otvoreno još oko 100 pumpi u Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj. Prema navodima Kirila Kravčenka investicije u NIS su od 2009. dosada su dostigle dve milijarde evra, dok se u naredne tri godine očekuje ulaganje još 1,5 mlrd. evra.

Izdašan socijalni program i „niska rudna renta“

Danas je tržišna kapitalizacija NIS-a na Beogradskoj berzi, odnosno njena vrednost, 146,5 milijardi dinara, dakle nešto više od 1,3 milijarde evra, a kada se razmatra prodaja NIS-a, treba uzeti u obzir i geopolitičku realnost Srbije, i činjenicu da je ona sada u rangu ekonomske kolonije EU. Da je recimo NIS ostao u državnom vlasništvu, pitanje je da li bi kompaniji uopšte bilo dozvoljeno da se širi i napreduje, i time jača uticaj Srbije u regionu. Verovatniji odgovor je da ne bi, tako da je u suštini prodaja Rusima omogućila dalju regionalnu ekspanziju kompanije, i samim tim jači položaj Srbije. 

Rusi i Srbi jesu braća, ali nam posao sa NIS-om i Južnim tokom ukazuje da nam kese nisu sestre, a da Gaspromnjeft nije kompanija koja se bavi humanitarnim radom već energetikom. Predstavnici Gasproma zato svakako nisu pokazivali želju da zbog bratske ljubavi plate NIS više nego što moraju, dok menadžment NIS-a danas radi u cilju maksimizacije profita. U tom smislu je pojačana i eksploatacija resursa u Srbiji, koja je delom i rezultat širenja u regionu, što opet izaziva optužbe da ćemo ostati bez nafte, ali se isto ako vrše i nova istraživanja, jer su bušotine u Vojvodini već blizu kraja eksploatacije. Takođe se NIS-u prigovara da na mesto starih radnika primaju novi preko agencija za zapošljavanje, sa mnogo lošijim statusom i primanjima. To je danas nažalost postala uobičajena praksa u Srbiji, ne samo u NIS-u, ali zbog toga su predstavnici Nezavisnog sindikata dva puta slali pisma predsedniku Tomislavu Nikoliću. Ne ulazeći u motive njihovih pisama, mora se reći da takva praksa tako velikoj kompaniji i ne služi na čast, ali treba reći i da NIS ima ubedljivo najbolji socijalni program u regionu. Oko 6 000 radnika je otišlo iz firme uz ogromne otpremnine od 750 evra po godini staža, a trend je da se radna snaga dodatno smanjuje, u okviru programa dobrovoljnog odlaska. Tim programom radnik NIS-a dobija 560 evra bruto po godini ukupnog radnog staža, i jednu i po zaradu, a uz to, u okviru dobrovoljnog odlaska, zaposleni mogu da računaju na otpis do čak 70% preostalog duga za stambeni kredit koji su dobili uz subvenciju NIS-a, što je najveći socijalni program koji je ikada sproveden na Balkanu.

Kada je kupovan NIS, Gasprom je u okviru kompanije, pored rafinerija, skladišta i oko 450 benzinskih pumpi, dobio i monopol naftnih derivata i gasa na srpskom tržištu do 2012, pravo na eksploataciju naftnih i gasnih polja u Vojvodini, pravo na sve termalne i termomineralne vode. kao i koncesiju »Naftagasa« u Angoli, koja važi do 2025. godine. Energetskim sporazumom utvrđena je i rudna renta od samo 3% dok traju investicije, koja se na primer u Insajderu tretira kao jedan od načina pljačke Srbije, jer za „Gasprom“ ne važi promenjen obračun rudne rente za naftu sa tri na sedam procenata, koji po novom zakonu važi od početka ove godine. Kada je reč o tome, treba istaći objašnjenje koje je u januaru dao Lajoš Seke, pomoćnik za mineralne sirovine u Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku i mineralne sirovine Vojvodine [3]. Prema njegovim rečima, sam čin „zamrznutih“ poreza i taksi, ili čak njihova potpuna suspenzija za vreme trajanja kapitalnih investicija je česta praksa u svetu. Naplaćivanje rudne rente je, od države do države, definisano na razne načine, a niska renta je uobičajena za ležišta u odmakloj fazi eksploatacije, a takva su praktično sva ležišta u Vojvodini.

NIS do 2002. inače nije plaćao rudnu rentu, a za poslednje dve godine je na to ime uplatio oko 50 miliona evra. Prema Sekeovim rečima, NIS je jedina kompanija od svih u kojima je država suvlasnik ili 100% vlasnik koja ovu obavezu redovno izmiruje. Pri tome, bruto prihod, koji služi kao osnovica za izračunavanje rente se obračunava prema berzanskoj ceni nafte i gasa, za razliku od, na primer, rudnika uglja, koji ugalj „prodaju“ termoelektranama po nekoj internoj ceni, daleko od bilo kakve tržišne. Isti princip je važio i za NIS pre privatizacije, kada je, na primer, naknadu plaćao po ceni od 28 dolara po barelu, a cena nafte na berzi je bila 120 do 130 dolara. U neredovne platiše spadaju RTB Bor kao i preduzeća za proizvodnju kamenih agregata, pa bi zbog toga, kada se već govori o rudnoj renti, zahtev za njeno povećanje bio opravdan kada bi je svi plaćali. 

Iznos rudne rente za NIS se inače teško može promeniti pošto je predviđeno da se ona Srbije plaća dok NIS ne vrati investicije uložene u Srbiju, ali je sada pitanje da li se pod krajem investiranja podrazumeva završetak rafinerije u Pančevu, ili se računaju i nove investicije. Takođe, Milan Bačević, ministar prostornog planiranja i rudarstva, je ranije istakao da bi od povećanja rudne rente NIS-u Srbija ubirala veći prihod godišnje za 15 do 20 miliona evra, ali bi „Gaspromu” morala da plati penale za nepovučene, a ugovorene količine gasa, koje iznose 300 miliona evra godišnje, a koje Srbija nikada do sada nije platila.

Nisku nadoknadu za rudnu rentu država kompenzuje visokim akcizama na gorivo koje čine više od 50 odsto maloprodajne cene, i na taj način je trošak svaljen na leđa građana. Ipak, prema rečima Kirila Kravčenka, NIS će sledeće godine imati jednu trećinu domaće nafte, pa će onda moći da se razmišlja o sniženju cene goriva ispod proseka u regionu, ali samo ukoliko ne bude rasla cena nafte na svetskom tržištu i kurs dinara bude stabilan.

NIS i „evropska Srbija“ – mazohizam ili reket koji se ne isplati

Prema nedavno objavljenoj analizi, NIS se u Srbiji nalazi na prvom mestu po ukupnim prihodima i profitu za 2012. godinu ispred EPS-a, Telekoma Srbije, Deleza i Srbijagasa. Kompanija i dalje jača, i nastavlja svoje širenje u regionu, što bi trebalo da poveća njenu vrednost i prihode, i samim tim uplate u budžet Srbije. Ipak, i pored toga, NIS je u javnosti izložen konstantnim napadima, koji se pojačavaju negativnim kampanjama poput nedavno završenog Insajdera, gde je se neprestano ponavljala teza da smo kompaniju „poklonili Rusima“. Tim povodom, zanimljivo je primetiti da, iako Insajder i ostali posredno tvrde da je posao sa Rusima prepreka evrointegracijama Srbije, to apsolutno nije tačno. Istina je baš suprotna i zvanična politika NIS-a bila je da podržava evrointegracije Srbije i da zbog poslovnih projekata u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj NIS sarađuje sa institucijama Evropske unije. Po rečima Kirila Kravčenka, kompanija se trudi da pomogne čitavom regionu, pre svega Srbiji, kako bi se brže integrisala u EU, a  Kravčenko je u intervjuu portalu „Euroaktiv“ naveo da zvanična strategija NIS-a, koju su odobrili svi akcionari, uključujući i “Gaspromnjeft” obavezuje  menadžment da pruža Srbiji najveću moguću pomoć po pitanju evrointegracija, i da bi držanje Srbije podalje od članstva bilo suprotno ekonomskim interesima kompanije.[4]

Sem NSPM i, začudo, „Vremena“, u ostalim srpskim medijima niko nije objavio nijedan autorski članak koji bi demantovao prljavu kampanju B92 i "Insajdera", a koja je direktno usmerena na štetu i kompanije i dugoročnih srpskih interesa, dok su komentari čitalaca na sajtovima „proevropskih“ medija bili puni mržnje prema Rusiji i Gaspromu. Možda bi to mogao biti povod da menadžment NIS-a razmisli da li je politika bezrezervne podrške „proevropskim snagama“ i njihovim medijima dugoročno ispravna i u interesu kompanije, jer se pokazuje da su upravo ti mediji i snage uvek spremni da im zabiju nož u leđa. Ispada da Rusi u Srbiji sami finansiraju antiruske medije, što je ili primer neviđenog mazohizma ili pogubne i neisplative politike plaćanja svojevrsnog reketa onima koji su ili iz interesa ili iz ubeđenja nenaklonjeni snažnijem ruskom prisustvu u Srbiji i regionu.

Postavlja se pitanje kakva je to marketinška i šira strategija NIS-a kada javno mnjenje o celokupnom energetskom aranžmanu u Srbiji opet formiraju Insajder i ministarka Zorana Mihajlović, koja je uzgred rečeno, zajedno sa Vučićem i Kravčenkom nedavno obeležila početak gradnje vetroparka u Plandištu, iako se iz sve snage trudi da prikaže da su prodaja NIS-a i Južni tok nešto najgore što je moglo da zadesi Srbiju.

Zaključak

Srpsko ruski energetski aranžman je, bez obzira na neke zamerke koje se mogu uputiti, isuviše važan i za Srbiju. Jer sa širenjem NIS-a i napretkom projekta Južni tok, zapadna politika kontrole Balkana polako ali sigurno, gubi bitku sa strateškim i dugoročnim projektima Rusije, koju Južni tok na velika vrata ponovo uvodi u ovaj region, što je nama ujedno velika podrška na duže staze. Projekat je zato, što je bilo za očekivati, sve vreme izložen opstrukciji i medijskim napadima, koji s vremena na vreme kulminiraju emisijama poput Insajdera, a cilj medijske hajke je i da se zaustavi prodor ruskih banaka i firmi na balkansko tržište. A  ako Južni tok ne može da se spreči, onda je namera da se već veliki gasni poslovi oko Južnog toka u Srbiji povere nemačkim i američkim, umesto  srpskim i ruskim firmama. Za ovakav scenario se već mesecima lobira u vrhu vlasti, čije aktivnosti izazivaju sve više sumnji i u Moskvi. Ipak, ostaje da verujemo da su NIS i Gasprom ipak jači od Zorane Mihajlović i Brankice Stanković.

Na kraju, mora se priznati da smo mi sada, nažalost,  mali i isuviše slabi, ma koliko to saznanje bilo neprijatno. Zato je važno uz sebe imati nekog snažnoh prijatelja. A rusko prijateljstvo, čak i ako ponekad košta, dugoročno je za Srbiju znatno jeftinije nego neprijateljstvo koje nam iza evropske maske nudi Zapad.