Rešavanje privrednih problema ili predizborni marketing

Predsednik Srbije Boris Tadić, ministri ekonomije, rada i finansija Mlađan Dinkić, Rasim Ljajić i Mirko Cvetković upriličili su nedavno susret sa čelnicima Saveza samostalnih sindikata Srbije, na kome se razgovaralo o otpočinjanju socijalnog dijaloga. Mediji su izvestili da je prilikom ovog iznenadnog susreta vo đen "težak, ali otvoren" razgovor, a da su prisutni zaključili da socijalni dijalog u Srbiji konačno mora da počne. Predsednik Tadić je tom prilikom izjavio da bi dijalog vlade, sindikata i poslodavaca trebalo da dovede do trajnog i održivog rešenja za probleme radnika, jer kako je rekao, vlada koja ne vodi računa o socijalnoj pravdi i o održivosti reformi nema nikakve šanse da uspešno ostvari svoje ciljeve.

Predsedniku i ministrima iz Vlade može se postaviti pitanje zašto dijalog nije ranije pokrenut, i zašto se Vlada ranije nije setila problema radnika, ali, s obzirom na dosadašnji tok tranzicije u Srbiji, raduje što se bar neko od državnih (i partijskih) funkcionera, makar pred izbore setio da moderna država ne postoji samo da bi omogućila privilegije i bogaćenje malog broja veštih i bezobzirnih pojedinaca. Pomenuti susret, osim ako nije klasično prikupljanje glasova pred izbore, možda zaista pokaže da je politička elita postala svesna razornih posledica loše privatizacije, koja je velikim delom ismejala i sam pojam socijalne pravde i dovela do ogromnih socijalnih razlika. Predsednik i ministri svakako dobro znaju da se u društvu sa ekstremnim socijalnim razlikama i osiromašenim i obespravljenim masama ne može ostvariti stabilan i održiv razvoj, niti izgraditi demokratsko društvo. Oni svakako znaju da je socijalni dijalog osnovni način uređenja odnosa između države, radnika i poslodavaca u zemljama Evropske unije, i da zbog toga sve države koje pretenduju na članstvo u Uniji moraju da se obavežu na ovaj princip. Jasno je stoga, da je socijalni dijalog neophodan, ali na žalost nije jasno zašto se o tome nije govorilo ranije, na za to predviđenom mestu, odnosno na sednicama Socijalno-ekonomskog savetu, koji je upravo u te svrhe formiran još pre tri godine.

Na žalost, s obzirom da je rad Saveta sve vreme opstruiran, pokazalo se da je dosadašnja Vlada u proteklom periodu za probleme radnika i dijalog imala premalo, ili gotovo nimalo sluha, dok se položaj slojeva ugroženih divljom tranzicijom sve više pogoršavao. Brojna preduzeća su lošom privatizacijom dovedena u goru situaciju od one u kojoj su bila, dok su brojni radnici ponovo dovedeni na ivicu egzistencije, na kojoj su se tokom 90-tih već jednom našli. Ovakvih primera u Srbiji je svakako mnogo, ali je sudbina kraljevačkog “Magnohroma” i njegovih radnika možda najbolji primer za katastofalne posledice odustva sluha, odgovornosti i izostanka realnog sagledavanja interesa svih zainteresovanih strana. „Magnohrom“, nekadašnji lider vatrostalne proizvodnje i fabrika, koja je nekada raspolagala sa najmodernijom tehnologijom, nakon godina sankcija, lošeg upravljanja, javašluka, i katastrofalne privatizacije i zatvaranja očiju nadležnih sada je pretvorena u ruinu i dovedena na rub propasti, dok ceh loše privatizacije sada plaćaju samo radnici.

Uništavanje fabrike

Posrtanje kraljevačkog giganta počelo je posle uvođenja sankcija, da bi “Magnohrom” privatizaciju dočekao već dobro očerupan od strane socijalističkih direktora i njihovih saradnika. Tehnologija je u međuvremenu zastarela, dok su dugovi dostigli čitavih 72 miliona evra. Verovalo se da će agonija biti okončana posle privatizacije , a kada je britanska kompanija “Global stil” 2006. godine kupila fabriku, očekivanja su bila velika, jer su većinski vlasnici kupca, indijski milijarderi Pramod i Vinad Mital, rođena braća jednog od najbogatijih ljudi na svetu Lakšmija Mitala.“Global stil” je kupio Magnohrom po ceni od 1,2 miliona evra. Kompanija se obavezala da će u narednih pet godina u modernizaciju proizvodnje investirati oko 23 miliona evra, a da će broj zaposlenih i obim proizvodnje održati bar na zatečenom nivou. Država je u svoje ime u avgustu 2007. obavila otpis oko 52 miliona evra, dok je vraćenje preostalog duga od oko 20 miliona evra bio preuzeo kupac Ubrzo se međutim pokazalo da su sve nade Kraljevčana bile uzaludne, a gazdovanje braće Mital se pokazalo katastrofalnim. Nijedna preuzeta obaveza nije ispunjena, proizvodnja je svedena na minimum, da bi najzad i prestala. Radnicima od aprila 2007. nisu isplaćivane zarade, a zbog velikih dugovanja fabrici su bili isključeni struja, voda i gas. Vlasnici su u međuvremenu isekli i prodali deo opreme bitne za proizvodnju, a dugovi radnicima, državi, dobavljačima, bankama i drugim poveriocima premašili su više miliona evra

Suočeni sa izvesnom propašću fabrike, radnici Magnohroma su tokom 2007. više puta protestovali, sa tvrdnjama da se pogoni izdaju u zakup i uzimaju hipotekarni krediti za koje se sumnja da završavaju na privatnim računima u inostranstvu, a da se njima ne uplaćuju doprinosi i zarade. Agenciji za privatizaciju su se obraćali sa zahtevom da se proveri način na koji novi vlasnik ispunjava svoje ugovorne obaveze, ali je Agencija, nakon redovne kontrole kupcu odobrila obavezan nakadni rok. Međutim, i pored dodatnog roka, vlasnici “Magnohroma” nisu ispunili svoje obaveze, tako da je u decembru 2007. ugovor raskinut.

Neispunjena obećanja vlasti

Raskidanjem ugovora međutim nije rešen ni jedan problem. N akon nove serije štrajkova radnika, u Kraljevu se u januaru ove godine pojavio i Božidar Đelić, koji je tada čvrsto obećao da Vlada neće dozvoliti da “Magnohrom” nestane sa industrijske karte Srbije. On je obećao da će se u nakraćem periodu, uz saradnju Ministarstva za ekonomiju i Ministarstva za rad i socijalna pitanja, razrešiti svi najvažniji problemi, odrediti budućnost fabrike, a da će proizvodnja subvencijama Vlade biti ponovo pokrenuta. Đelić je obećao i da će se raditi i na realizaciji socijalnog programa za preostalih 2.200 zaposlenih, i to u skladu sa već donetim socijalnim programom koji su bili preuzeli kupci fabrike. Đelić je tada pozvao u Beograd predstavnike reprezentativnih sindikata na razgovor sa tri resorna ministarstva, gde je trebalo da se dogovori isplata zaostalih zarada, regresa, naknada za prevoz i ostalih potraživanja.

Dolazak vicepremijera Đelića radnici “Magnohroma” dočekali su zvižducima, ali su ga ispratili aplauzom, pošto je Đelić obećao da će im biti isplaćivani minimalni lični dohoci. Pokazalo se ipak da su se prerano obradovali i ponadali. Za realizaciju Đelićevih obećanja, prema rečima nadležnih, bilo je potrebno vreme, dok su radnici i dalje ostajali bez ikakvih primanja. Njihovo strpljenje definitivno je nestalo posle tragedije koja se desila sredinom marta, kada je Luka Grabović (43) iz sela Miokovac kod Čačka, kopač u ,,Magnohromovom” rudniku ,,Brezak”, izvršio samoubistvo z bog toga što 14 meseci u firmi nije primio platu i tako zapao u krajnje siromaštvo. Nakon toga, nekoliko stotina radnika ,,Magnohroma” započelo je nove proteste u Kraljevu, a njih oko 500 krenulo je sredinom marta peške put Beograda, da bi podsetili Vladu Srbije na Đelićeva obećanja. . Radnici su u Beogradu šetali od kabineta do kabineta, gde su uglavnom nailazili na zatvorena vrata, ali su ipak uspeli da isporuče pet svojih zahteva- da im se, kao najvećim poveriocima kojima se duguje u proseku od 4.000 do 5.000 evra, obezbedi neka pomoć, da se pokrene proizvodnja, krene u novu privatizaciju, ali i da se utvrdi odgovornost za loše obavljenu prvu prodaju.

Radnici besni na državu

Radnici su kivni na državu, jer je po njihovom mišljenju ona preuzela odgovornost za sudbinu kolektiva u aprilu 2001., kada su u preduzeću uvedene privremene mere. Nekada je, inače, u „Magnohromu“ radilo oko 7.000 radnika, a sada ih je ostalo nešto više od 2.000. Kada je trebalo prodati fabriku , radnici su preko lokalnih medija pozivani da dođu i potpišu da se odriču svojih potraživanja prema firmi, da bi se ona lakše prodala. Mnogi radnici su se tada dobrovoljno odrekli pozamašnog dela svojih potraživanja. Kada je fabrika prodata, novi vlasnici su prihvatili da isplate zaostale zarade, ali, ispostavilo se da od svega toga nije bilo ništa. Mnogi radnici tvrde da je sam postupak privatizacije veoma sporan, da prilikom prodaje kupcu nije proveren bonitet i da je pod nečijim lobiranjem tenderska komisija odstupila od prvobitne strategije privatizacije. Po prvobitnom predlogu je trebalo pristupiti podeli “Magnohroma” po poslovnim celinama koje imaju komercijalnu i tehničku održivost, a prodajom firme “u komadu” je izgubljena mogućnost da perspektivne delove prduzeća kupe renomirani kupci. Radnici takođe optužuju Agenciju za privatizaciju, jer je ugovor sa „Global stilom“ raskinut tek 17. decembra prošle godine, odnosno posle 15 meseci, iako su predstavnici Agencije više puta bili u kontroli. Tada su na licu mesta mogli da se uvere da se fabrika uništava i da kupac nije održao kontinuitet proizvodnje niti ispunio investicioni i socijalni program, a za raskidanje kupoprodajnog ugovora, prema mišljenju radnika je bilo dovoljno to što je ugašena osnovna delatnost.

Zbog svoje teške situacije i neispunjenih obećanja, radnici “Magnohorma” su u poslednjih mesec dana već tri puta boravili u Beogradu, ali su od raznih ministara dobijali samo dalja obećanja. Prilikom protesta pred Vladom 1. aprila, njihovu delegaciju je primio savetnik u vladi Slobodan Lalović, a prilikom razgovora u Vladi čvrsto je obećano da će im na ime zaostalih zarada u tri rate biti isplaćeno ukupno 450 miliona dinara, kao i da će najkasnije do četvrtka 3. aprila, na sednici Vlade, biti odlučeno kako će biti namiren preostali dug. Od obećanja međutim nije bilo ništa, a na sednici Vlade dogovoreno je samo da se formira radna grupa koja će posetiti „Magnohrom“ i pripremiti ovu tačku dnevnog reda za neku sledeću sednicu. U međuvremenu, ministar Ljajić je kritikovao savetnika Lalovića što radnicima olako obećava isplatu novca kao da je njegov.

I dalje pod znakom pitanja

Posle višestrukih “šetnji”do Beograda koje su ostale bez rezultata, radnici “Magnohroma” našli su se na ivici fizičke i mentalne izdržljivosti, a jedino što su uspeli da izbore jesu dve isplate novčane pomoći, u ukupnom iznosu od oko 15 000 dinara. Na poslednjem, prošlonedeljnom protestnom okupljanju, oni su ipak najavili ponovni odlazak u Beograd, u četvrtak, 10. aprila, i takođe najavili da će bez svog novca neće vraćati. Posle svega ostaje im da se izbore za svoj novac i da se većina prijavi za socijalni program koji im je ponuđen, jer malo je nade i da će “Magnohrom” ikada ponovo proraditi. Za vreme posete fabrici Đelić je bio obećao da će Vlada pronaći rešenje za dalju sudbinu preduzeća, a pominjala se prodaja u delovima. Tokom martovskih razgovora i ministar Dinkić je obećao da će „Magnohrom“ do daljeg biti na režimu subvencija i da će najverovatnije biti obavljena parcijalna privatizacija. U međuvremenu je u fabrici elektrotermičkih proizvoda, delu “Magnohroma”, pedesetak radnika započelo proizvodnju male serije bojlera. Međutim, Dragutin Majstorović, zastupnik državnog kapitala je nedavno izneo stanje firme nakon raskida ugovora sa „Global stilom“, a izneti podaci ne obećavaju ništa dobro. Prema njegovom izveštaju, poslovni dug “Magnohroma” iznosi oko 15 miliona evra, a na tu sumu treba dodati i ogromna dugovanja radnicima. U toj situaciji Majstorović smatra da je malo verovatno da neko ozbiljan, sem špekulanata koji bi našli interes u krčmljenju zemljišta, može da „Magnohrom“ kupi ponovo u celini. Po njemu je najverovatnija parcijalna privatizacija (kako je to ranije predlagano), ali je sudbina “Magnohroma” dodatno otežana pošto je konkretno oživljavanje proizvodnje moguće samo pošto se, uz socijalni program, otpusti još veliki broj radnika, i ako se nađe tržište za proizvedenu robu. U suprotnom, pored planova o parcijalnoj prodaji fabrici preti stečaj.

Sudbina “Magnohroma” očigledno visi o koncu, a pitanje je i da li će biti ispunjena Đelićeva obećanja da će krivci za ovaj debakl biti izvedeni pred lice pravde. Đelić je naime, prilikom boravka u Kraljevu obećao da će nadležni, ako se utvrdi da je kršen zakon, “sramne prethodne vlasnike goniti do Maršalskih ostrva i uhapsiti sve koji su radili s njima”. Takođe, Sektor za privredni kriminal Policijske uprave Kraljevo podneo je više krivičnih prijava protiv bivšeg vlasnika, u čemu je angažovan i Interpol. Međutim, po nekim mišljenjima, država je kupoprodajnim ugovorom obezbedila naplatu štete. Naime, zbog kršenja ugovora država je već naplatila bankarsku garanciju od 300.000 evra i ugovornu kaznu od 1,36 miliona evra, tako da ne može da tuži „Global stil“.

Bez stvarnog dijaloga

Sudbina „Magnohroma“ još nije definitivno utvrđena, ali je očigledno da su najveći ceh platili radnici. Moguće je da će manjina, ako se nađe rešenje za fabriku, ostati na radnim mestima, moguće je da će se jedan deo mlađih radnika uspeti snaći, ali će većina, od kojih se mnogi nalaze pred krajem radnog veka svakako ostati bez posla. Velika je verovatnoća da će ovi radnici u siromašnom Kraljevu veoma teško naći drugo radno mesto, biće im vrlo teško da pokrenu sopstveni biznis, a mnogi od njih još ne ispunjavaju uslove za penziju. Neuspešna privatizacija dovela ih je u položaj da preživljavaju radom u sivoj ekonomiji, da nadniče ili rade na crno, da se pretvore u sirotinju i školski primer tranzicionih gubitnika. Kao takvi, za pretpostaviti je da bi bili odlična tema za dijalog kakav je pomenut na početku ovog teksta, a pored radnika “Magnohroma”, dijalog bi , između ostalog, mogao da se vodi i o sudbinama stotina hiljada drugih radnika Srbije, izgubljenih u mulju srpske tranzicije.

Ali, pre nego što socijalni dijalog otpočne, učesnici bi mogli da se zapitaju zašto ga do sada nije bilo, iako su preduslovi za njegov početak stvoreni još pre nekoliko godina, formiranjem Socijalno-ekonomskog saveta, koji je stvoren na osnovu usvojenog zakona još 2005. Savet, stvoren upravo radi socijalnog dijaloga inače čine po šest predstavnika Vlade, reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca, a njegov zadatak je između ostalog i rešavanje problema poput onih u Magnohromu . Vladu Srbije u Savetu inače predstavljaju ministri rada, finansija, privrede, zdravlja, prosvete i sporta, kao i ministar za kapitalne investicije, što znači da su u njegov rad bili, ili su još uvek uključeni mnogi sadašnji i bivši ministri koji su uključeni u pokušaj rešavanja pitanja “Magnohroma”, poput Slobodana Lalovića, Mlađana Dinkića ili Velimira Ilića.

Osnivanju Saveta dat je značajan publicitet, počasni gost prve sednice bio je premijer Srbije Vojislav Koštunica, ali očigledno je da u proteklom periodu rešavanje problema na za to predviđenom mestu nije bio prioritet. Kako se kasnije pokazalo, zbog opstrukcija sednica, prvenstveno od strane ministara, za stvarni socijalni dijalog nije bilo interesa.Takođe, pokazalo se da je usvajanje brojnih zakona i drugih akata, koji su se direktno ticali predstavnika rada i kapitala, često prolazilo bez uvažavanja mišljenja članova Saveta. Kako je Savet radio svedoči i komentar na sastanku Tadića sa sindikalcima da se Socijalno-ekonomski savet nikada nije ni sastao u pravom smislu te reči.

Pored neodgovorne države, sumornu sliku socijalnih odnosa u Srbiji dopunjavaju i razjedinjeni i posvađani sindikati, kao i poslodavci, koji se često nimalo ne razlikuju od grobara “Magnohroma”, indijske braće Mital. Takvi partneri nisu u stanju da postignu dogovor ni oko najelementarnijih pitanja, o čemu svedoči činjenica da sindikati i poslodavci u Srbiji, skoro dve godine nisu usaglasili najvažniji akt u zaštiti prava zaposlenih - opšti kolektivni ugovor. U ovakvoj situaciji, traganje za socijalno održivom tranzicijom i socijalno odgovornom tržišnom ekonomijom biće veoma težak zadatak. Ali, ako do socijalnog dijaloga ne dođe, sudbina “Magnohroma” i njegovih radnika može postati sudbina celog društva.