Pravda za „Šinvoz“

U slučaju gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića nadležni organi vrlo revnosno sprovode postupak, što svedoči i prošlonedeljno hapšenje još trojice njegovih saradnika i proširivanje istrage. Međutim, u slučaju zrenjaninskog „Šinvoza“, kriminalne radnje koje su dovele do stečaja ne samo da nisu sankcionisane, već su nagrađene, a vlasnik dela kapitala, za koga se tvrdi da je fabriku namerno oterao u stečaj, nedavno je postao vlasnik celog preduzeća.

Privatizacija po oprobanom receptu

Agencija za privatizaciju prodala je u aprilu 2004. 56% kapitala „Šinvoza“ Nebojši Ivkoviću iz Beograda za 240 miliona dinara, dok je 44% kapitala ostalo u vlasništvu malih akcionara. Na dan prodaje u fabrici je bilo oko 700 zaposlenih, oko 120 miliona dinara duga, a većinski vlasnik je imao obavezu da u sledećih 12 meseci uloži 18 miliona dinara. Međutim, promenom vlasnika preduzeće nimalo nije napredovalo, a 2007. je obustavljena proizvodnja. U „Šinvozu“ je potom u novembru iste godine odlukom Trgovinskog suda u Zrenjaninu proglašen stečaj, u koji je preduzeće ušlo sa 810 miliona dinara duga. Prema tvrdnjama radnika i akcionara, Ivković je, preko drugih firmi u njegovom vlasništvu „Šinvoz“ namerno oterao u stečaj, što mu je i bio glavni cilj. Pored toga, Ivković nije ni ispoštovao svoje investicione obaveze, jer je umesto novca u fabriku „uložio“ pet rashodovanih dizel lokomotiva, u vrednosti od oko 2,5 miliona dinara. Međutim, uprkos brojnim upozorenjima, Agencija za privatizaciju nije reagovala, a u svojim kontrolama je tvrdila da se proizvodnja održava, a investicione obaveze izvršavaju. Ugovor sa Ivkovićem je raskinut tek 31. januara 2008, posle šeste kontrole, posle protesta radnika i akcionara u Beogradu i smrti radnika Radislava Stojanova u Domu sindikata. Međutim, i pored raskida ugovora, Agencija za privatizaciju nije pokrenula postupak protiv kupca, a takođe nije imenovan ni zastupnik državnog kapitala. Na ovakvo postupanje Agencije za privatizaciju, u novembru prošle godine reagovao je Savet za borbu protiv korupcije, koji je sa problemom „Šinvoza“ pismom upoznao i predsednika Vlade Mirka Cvetkovića i ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića.1 Ministar Dinkić je takođe u januaru 2008. održao sastanak sa predstavnicima radnika i akcionara „Šinvoza“, kada je izjavio da

postoji osnovana sumnja da je Ivković namerno izazvao stečaj i najavio da će pokrenuti nadzor nad radom novosadskog ogranka Agencije za privatizaciju, jer, kako je tada rekao, postoji sumnja da su nesavesno poslovali. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je potom izdalo i zvanično saopštenje u kome se kaže da podaci govore da najveći deo potraživanja, zbog kojih je preduzeće otišlo u stečaj, potiče upravo od firmi čiji je vlasnik istovremeno i vlasnik „Šinvoza.“ Ministarstvo je uputilo MUP-u i UBPOK-u zvaničan zahtev za pokretanje istrage, pošto, kako je sopšteno, slučaj prevazilazi ingerencije tog ministarstva i Agencije za privatizaciju.2 Nikakve mere međutim nisu preduzete, osim što su sindikati „Šinvoza“ podneli krivičnu prijavu, koja se još uvek procesuira.

Nečinjenje nadležnih omogućilo je Ivkoviću da u julu 2008, kao većinski poverilac podnese plan reorganizacije, prema kome mali akcionari ostaju bez svojih akcija, dok su radnici proglašenjem stečaja još ranije ostali bez posla. Reakcija Saveta za borbu protiv korupcije nije imala nikakvog efekta, iako je Ivković, kako je navedeno u pismu Saveta, zadužio „Šinvoz“ kod svojih firmi, kako bi se u stečaju pojavio kao većinski poverilac, čime je stekao pravo da na Skupštini poverilaca sam predlaže i izglasa plan reorganizacije. Agencija za privatizaciju mu je očigledno dozvoljavala da krši ugovor, a ni nakon raskida ugovora, a ni posle „reakcije“ ministra Dinkića nisu usledili nikakvi koraci koji bi ispravili nanetu štetu. U međuvremenu, Trgovinski sud u Zrenjaninu doneo je rešenje da se prihvata plan reorganizacije koji su potvrdili poveroci, odnosno firme u Ivkovićevom vlasništvu, a žalbe radnika i akcionara Viši trgovinski sud u Beogradu je 3. februara, odbio kao neosnovane. Na taj način, pravosuđe je dalo za pravo Nebojši Ivkoviću koji je, umesto da bude kažnjen i te kako bogato nagrađen, a „Šinvoz“ je predat u ruke onoga koji ga je po svemu sudeći i upropastio.

Anketni odbor optužuje Agenciju

Slučaj „Šinvoz“ ipak nije završen, pošto je iz radnika stala lokalna samouprava, koja je ranije zauzimala stav da nema ingerencije u oblasti privrede. Posle propasti brojnih zrenjanisnkih preduzeća, poput kombinata „Servo Mihalj“ i slučaja „Jugoremedije“, lokalna uprava je podržala radnike i akcionare „Šinvoza“. Na njenu inicijativu formiran je Anketni odbor koji je trebao da ispita stečaj, u koga su ušli predstavnici svih stranaka zastupljenih u lokalnoj skupštini. Anketni odbor je u svom izveštaju, koji je u skupštini usvojen 26. februara, za poslovnu propast „Šinvoza“ optužio Agenciju za privatizaciju, jer je, kako je saopšteno, više godina branila stav da je vlasnik Nebojša Ivković obavio investiciona ulaganja u skladu sa ugovorom.3 Prema izveštaju, nezakonitost je utvrđena posle šeste kontrole i to u vreme kad je fabrika oterana u stečaj. Anketni odbor je izneo mišljenje da stečajni upravnik treba da pokrene postupak za poništenje štetnih pravnih poslova između „Šinvoza“ i privatnih firmi Nebojše Ivkovića, kao i da se preduzmu druge mere kako bi država postala većinski vlasnik fabrike.

Anketni odbor je zatražio i da se utvrdi ko je kriv što su stare lokomotive prihvaćene kao ispravno investiciono ulaganje. Prema izveštaju odbora, Agencija je prema Zakonu o privatizaciji imala obavezu da raskine ugovor još u prvoj polovini 2005, jer je tada istekao rok od godinu dana u kome je kupac morao da izvrši investiciono ulaganje od 18 miliona dinara. Treba napomenuti da je upravo zbog pomenutih lokomotiva Agencija i raskinula ugovor sa Ivkovićem.

Međutim, ni izveštaj Anketnog odbora nije izazvao reakciju države, dok je Agencija za privatizaciju odmah posle izveštaja Anketnog odbora odbacila optužbe. Agencija je u svom saopštenju odgovorila da su tvrdnje Anketnog odbora „netačne“ i da je Agencija radila po zakonu. Iz Agencije tvrde da je povodom ovog slučaja nadležno ministarstvo izvršilo nadzor nad radom Agencije za privatizaciju i konstatovalo da nije bilo nikakvih propusta u radu. U saopštenju se takođe kaže da je Agencija o svemu obavestila i MUP i inspekciju rada. Međutim, zanimljivo je da se u saopštenju Agencije za privatizaciju priznaje da je „namera kupca bila da izigra obavezu investiranja“ i da uložene lokomotive, čija je vrednost oko 2,5 miliona dinara, „nisu u funkciji obavljanja pretežne delatnosti“. Time je Agencija priznala da vlasnik nije obavio investiciona ulaganja u skladu sa ugovorom, ali je istovremeno krivica svaljena na revizorsku kuću „Privredni savetnik-Revizija“, na čiji se izveštaj Agencija pozivala. U saopštenju Agencije za privatizaciju se navodi da „ona nije ovlašćena da procenjuje funkcionalnost investicije, već da to čine revizori, a da se u slučaju spornih lokomotiva Agencija pozivala na izveštaj firme „Privredni savetnik – Revizija“. Saopšteno je da kontrolori Agencije ne mogu, kako sa stanovišta stručnosti, tako i nadležnosti da menjaju i osporavaju odluke revizora. Prema ovom saopštenju, revizori su u izveštaju 11.08.2005. potvrdili izvršenje investicione obaveze, posle čega je Agencija donela odluku da se ona prihvati.4

Prema ovom saopštenju, najpre su u slučaju „Šinvoza“ zakazali revizori, a onda su stvari počele da se odvijaju prema izgleda već pripremljenom scenariju, što je omogućilo Ivkoviću da dobije celu fabriku. Pošto su reakcije nadležnih izostale i ovaj primer bio bi samo jedna od tužnih „tranzicionih priča“, poput one iz Kuršumlije, da su se radnici „Šinvoza“ i ostalih zrenjaninskih preduzeća predali. Još u decembru 2007. radnici akcionari zrenjaninske „Jugoremedije“, „Beka“, „Šinvoza“ i drugih zrenjaninskih preduzeća osnovali su politički pokret „Ravnopravnost“, koji je potom uspeo da uđe u lokalnu skupštinu. Upravo je na inicijativu odbornika „Ravnopravnosti“ i osnovan Anketni odbor, kao podrška radnicima i akcionarima, osnovan je i Odbor za podršku radnicima i akcionarima „Šinvoza“, u koji su između ostalih ušli i dr Zagorka Golubović i dr Nebojša Popov. Radnnike „Šinvoza“ takođe je podržao i režiser Želimir Žilnik, kao i lokalni „Pokret za slobodu“.

Međunarodna kampanja za „Šinvoz“

Ni poslednje presude Trgovinskog suda u Zrenjaninu i Višeg trgovinskog suda nisu zaustavile kampanju za prava akcionara i radnika, koji su uz podršku Pokreta za slobodu i Odbora građana započeli međunarodnu kampanju za podršku. Prošle nedelje pismo podrške radnicima „Šinvoza“ uputili su učesnici Kongresa o solidarnoj ekonomiji održanog u Beču, ali je ipak najveći uspeh bio to što je za sudbinu „Šinvoza“ zainteresovan i Noam Čomski.5 Čomski je nedavno uputio otvoreno pismo predsedniku Tadiću, premijeru Cvetkovića i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću, i zatražio da oni učine sve što je u njihovoj moći da spreče pljačku i zaštite pravo na rad i privatnu svojinu. Čomski je u svom pismu izrazio zabrinutost za sudbinu preko 600 randika „Šinvoza“ i ponovio ono što oni kojima je pismo upućeno svakako dobro znaju – da je Nebojša Ivković namerno odveo firmu u stečaj zahvaljujući krajnje neodgovornom i nezakonitom radu Agencije za privatizaciju, što su već ustanovili i Savet za borbu protiv korupcije i Anketni odbor skupštine Zrenjanin. Čomski je naše zvaničnike takođe podsetio da Tužilaštvo i Trgovinski sud ignorišu ove nalaze, dok Agencija za privatizaciju i Ministarstvo ekonomije poriču činjenice i ne preduzimaju ništa.

Na kraju pisma Čomski je poručio našem predsedniku i premijeru da je siguran da oni, pošto Vlada Srbije teži uspostavljanju demokratije, shvataju da je zaštita temeljnih prava i malih akcionara presudna za uspeh demokratskih reformi. Na kraju pisma Čomski navodi da država koja poštuje samo interese bogatih, a ne prava ostalih građana, ne može postati slobodna, već samo zemlja robova. Ipak, ni predsednik ni premijer, kao ni Ivica Dačić za sada nisu reagovali na pismo poznatog američkog intelektualca, koji je u Srbiji često vrlo rado citiran, posebno kada je trebalo dokazivati da su drugi krivi za sve što nam se dešava. Nije reagovala ni Skupština Srbije, koja je trenutno zauzeta usvajanjem Zakona protiv diskriminacije. Verovatno je da bi u svakoj iole uređenoj državi izveštaj Anketnog odbora i odluke Višeg trgovinskog suda bile povod za reakciju, ali predsednik i premijer se ne oglašavaju, a srpska skupština je, kao što se da primetiti, trenutno veoma zauzeta drugim temama, poput gostovanja Nenada Čanka u emisiji „Veliki brat“ i pitanja diskriminacije LBGT osoba. I u srpskoj javnosti trenutno je najvažnija tema Zakon o disrkiminaciji, koji je, kako se tvrdi, jedan od ključnih zakona koji Srbiju treba da približe Evropi i beloj Šengen listi. Takođe su i brojne ogranizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava veoma angažovane u vezi usvajanja pomenutih zakona, a posebno odredbama o zaštiti gej populacije. Čini se da diskriminacija akcionara i radnika „Šinvoza“, koji su očigledno obespravljeni, jer nemaju dovoljno novca, važnih poznanstava i uticaja, nikog posebno ne zanima. Pitanje diskriminacije se svodi na pitanje vere i seksualnog izbora, čini se, u interesu onih koji celu Srbiju pretvaraju, kako je naveo Čomski, u zemlju robova. Dobro je što se neko u ovoj zemlji bori za svoja prava svim demokratskim sredstvima, dobro je što je neko uopšte shavtio kako se boriti za sebe. Loše je ono sto i svi znamo, a to je da ova vlast mora prvo da primi packu sa strane da bi uradila bilo šta dobro za ovu zemlju.