NIS između sankcija, geopolitike i zavisti regionalne konkurencije

Cilj zabrane transporta nafte ruskog porekla Jadranskim naftovodom je i smanjivanje profitabilnosti srpske naftne kompanije u trenutku kada osvaja tržište Bosne i Hercegovine i drugih suseda.

Upornost Evropske unije da Srbiji nametne ograničenja u važnoj delatnosti kakvo je snabdevanje gorivom iznenađuje. U pitanju je uticaj na svakodnevan život, na šta građani brzo i snažno reaguju. Evropski čelnici svakako znaju čemu vode nestašice i preskupa goriva, kao što znaju i da ne postoji baš nikakav osnov da se Srbija kažnjava.

Samo jedan naftovod

No, čini se da cilj zabrane naftovodu JANAF da transportuje naftu ruskog porekla nije samo u funkciji američke i evrounijske težnje da rat na istoku Evrope iskoriste kao zgodan momenat da realizuju plan. Osim građana Srbije, koji će plaćati skuplja goriva, teret zapadne inicijative će najviše osetiti Naftna industrija Srbije, nakon privatizacije sve uspešnija i profitabilnija kompanija.

Cilj zabrane transporta nafte ruskog porekla Jadranskim naftovodom je i smanjivanje profitabilnosti srpske naftne kompanije u trenutku kada osvaja tržište Bosne i Hercegovine i drugih suseda

Podsetimo, kako Srbija ima samo jedan pravac kojim pribavlja naftu, putem nekada Jugoslovenskog a danas Jadranskog naftovoda, zabrana praktično znači da će ovdašnji uvoznik kupovati naftu neruskog porekla. Problem je u ceni. Na tržištu ruska nafta je jeftinija za gotovo 25 odsto. Kako poslednjih dana na berzama cena nafte oscilira od 86 do 103 dolara za barel, Rusija, pritisnuta sankcijama, energent prodaje  za od 73 do 80 dolara. Razlika je otprilike 160 dolara po toni. Poslednjih godina Srbija preradi 3,95 miliona tona nafte od kojih je 900.000 sa domaćih nalazišta. Uveze se oko 3,1 milijarda tona, pa bi pazar neruske nafte značio izdvajanje 600 miliona dolara više. To bi bio dodatni trošak NIS-a kod kog završi sva uvezena roba ove vrste.

Profitabilniji derivati

Nasuprot tome, ulaganjem cirka 2,1 milijarde evra novog vlasnika, Gaspromnjefta, NIS je modernizovao sve segmente aktivnosti, od istraživanja do prodaje, "počistio" rivale na domaćem tržištu i uspešno se usmerio prema okolnom. Već desetak godina nekadašnji gubitaš je pristojno profitabilna firma, posebno mu je zapažen nastup u Rumuniji, BiH i Bugarskoj, dok u Mađarskoj istražuje nalazišta.

Problem je u ceni. Na tržištu ruska nafta je jeftinija za gotovo 25 odsto. Kako poslednjih dana na berzama cena nafte oscilira od 86 do 103 dolara za barel, Rusija, pritisnuta sankcijama, energent prodaje  za od 73 do 80 dolara

Možda je u Srbiji uspeh NIS-a nedovoljno poznat, međutim susedi su itekako uočili širenje kompanije u većinskom ruskom vlasništvu. Što je još intrigrantnije, kompanija razvoj na inotržištima ne zasniva na ponudi goriva. Naprotiv, uspeh ostvaruje plasmanom profitabilnijih derivata.

Gasom sa polja kod rumunskog gradića Žombolja se proizvodi struja i plasira na evropsko tržište. Ovim poslom NIS se uključio i na evropsku berzu električne energije. U Bosni i Hercegovini kompanija je prisutna sa 38 pumpi, dok istraživanja radi na dve lokacije. Uspeh ostvaruje plasmanom finijih i mnogo profitabilnijih derivata, naročito u poslednje tri-četiri godine, nakon što je modernizovana Pančevačka rafinerija. Nova tehnologija omogućava da se finiji i skuplji derivati "izvuku" i iz takozvane "teške", za rafinerije manje poželjne, nafte. Slično je i na 34 pumpe po zapadnim delovima Bugarske.

I jare i pare

Razmah zasnovan na skupljim derivatima su primetili u Hrvatskoj. Naime, tokom zajedničkog jugoslovenskog perioda, zagrebačka kompanija INA, sa slavonskim bušotinama i rafinerijama u Rijeci i Sisku, bila je vodeća jugoslovenka naftna firma. Posebno je bila uspešnija u sektoru prodaje. Od nekadašnjeg Naftagasa, preteče NIS-a, bila je dva do dva i po puta veća i bolja u svakom pogledu, od rudarstva, preko prerade do mreže prodajnih pumpi i istraživanjima u inostranstvu.

Naravno da su u Hrvatskoj mnogo očekivali od privatizacije svog čeda i država se uključila u pronalaženje partnera i forme privatizacije. Izgleda da je prevelik upliv države više smetao nego što je pomogao. Uvećani su apetiti, pa se poželelo da se dobije dosta novca za prodaju manjinskog dela akcija i da se obezbede dalja ulaganja i razvoj firme. Ispalo je da ne može i jare i pare.

Kada je mađarski Mol kroz dve kupovine akcije, vremenski dosta razmaknute, došao do dovoljnog vlasništva i upravljačkih prava, zaustavio je ulaganja. Firma iz Budimpešte ima rentabilnija nalazišta od slavonskih, sa sisačkom rafinerijom nije znala šta da radi, te je nedavno doneta odluka da se ukine. Veći šok po javnost bila je spoznaja da novi vlasnik nema ambicija da razvija ni riječku rafineriju, koja se u nekadašnjoj Jugoslaviji smatrala najrazvijenijom.

Poraz u "sopstvenom dvorištu"

Godinama je trajao spor između Mola i države Hrvatske, u čijim je rukama ostalo 49 odsto akcija. Zagreb se često žalio i Budimpešti, računajući da će Mađarska, radi očuvanja dobrih odnosa, sugerisati MOL-u, inače privatnoj kompaniji, da investira i u riječkog prerađivača. Bilo je i sudskih sporova okončanih međunarodnom arbitražom. Tek pre dve sezone, 15 leta nakon privatizacije, Mol je obećao da će modernizovati Riječku rafineriju. Za dve godine urađena je tek trećina posla, a kraj investicije vredne 520 miliona evra je planiran za jesen 2024. godine.

Prednost će doći do izražaja u Federaciji BiH, gde je INA decenijama bila dominantni prodavac, često i monopolista. Poraz na "svom" terenu očito je zaboleo naftaše i državu Hrvatsku. Razumljivo je što su poželeli da povrate pozicije

Sve dotle riječki prerađivač i INA biće inferiorni spram modernizovane pančevačke rafinerije. Prednost će doći do izražaja u Federaciji BiH, gde je INA decenijama bila dominantni prodavac, često i monopolista. Poraz na "svom" terenu očito je zaboleo naftaše i državu Hrvatsku. Razumljivo je što su poželeli da povrate pozicije. Smeta, međutim, način za koji su se opredelili. Koristeći se haotičnim ratnim prilikama na istoku Evrope i modom uvođenja sankcija, stali su, ako nisu bili baš i inicijatori, na stranu onih koji kazniše Srbiju. I to bez pravnog osnova, samo zato što se država, nakon što se osudom ruskog napada na Ukrajinu i odbijanjem da prizna rusku aneksiju četiri ukrajinska regiona politički izjasnila, odlučila da neuvođenjem sankcija prema Moskvi sačuva vojnu neutralnost.

Špijunska sapunica

Zavist prema NIS-u vidljiva je i u medijski žestoko rabljenoj vesti iz Rumunije kako je NIS "odavao detalje istraživanja u Rumuniji". Navodno su rukovodioci NIS petrola, ćerke firme u Temišvaru, odavali delikatne podatke. Narednih dana se ispostavilo da je reč o proceni količine nafte na nalazištu, a optuženi su da su rezultate slali centrali u Srbiji pre nego što je Nacionalni savet za mineralne resurse odobrio transfer. Saslušano je osam stručnjaka među kojima nema srpskih državljana, četvoro je pritvoreno.

Zavist prema NIS-u vidljiva je i u medijski žestoko rabljenoj vesti iz Rumunije kako je NIS "odavao detalje istraživanja u Rumuniji"

Kasnije se ispostavilo da su inspekcijske službe Rumunije, čim je započet rat u Ukrajini, višestruko povećale broj kontrola NIS petrola. Nakon nekoliko detaljnih provera dokumentacija, sve se završilo prekršajnim kažnjavanjem za sitne propuste. Tek da se u svesti javnosti na neki način oparavda stalna kontrola ćerke firme rusko-srpskih naftaša.

Kada oči zasvetle

Naravno da su se odmah oglasili i srpski opozicioni poilitičari. Ponovo se spominjala navodna potreba da se NIS ili podržavi ili preproda nekom drugom vlasniku i tako izbegne zamku sankcija koja mu se neprekidno priprema od kako se na istoku Starog kontinenta zapucalo.

Nakon deset godina ulaganja Gaspromnjefta u srpsku kompaniju i svrstavanja na vodeću poziciju među naftašima u regionu, mnogima oči zasvetle čim čuju za NIS i sada bi da se vlasnički približe uspešnoj firmi. Otuda stalna kritika i netačno predstavljanje privatizacije naftne kompanije.

(021.rs)