Litijum - u iščekivanju nemačkog čuda

Ukoliko se nova nemačka tehnologija izdvajanja i koncetrovanja litijuma pokaže ekološki prihvatljivom, gro danas aktuelnih proizvođača "nafte 21. veka" propašće na tržištu.

To znači i da će se mnoge investicije u otkrivanju i eksploataciji "belog metala" pokazati promašenim i pre nego što se izvadi prvi grumen rude.

Elektromobili su hit današnjice, a biće i narednih godina. Funkcionišu na osnovu litijum-jonske baterije, na koju odlazi skoro 45 odsto troškova izrade vozila. Ključna komponenta je litijum, laki metal bele boje iz grupe takozvanih retkih. Nije baš da ga na globusu ima malo, ali se donedavno nije samostalno proizvodio, već samo u sklopu vađenja ruda i proizvodnje drugih metala.

Grube posledice

Sa električnim vozilima i baterijama došlo je do temeljitog zaokreta i počela je prava potraga za laganim elementom. Oko 75 odsto ukupne količine ovog metala upotrebljava se za baterije, 15 odsto pri proizvodnji stakla i keramike, 4,5 odsto za pojedina maziva i cena mu je pre dve godine dostigla pik, 95.000 dolara za tonu koncetrovanog litijuma. Od tada je pala na 71.000, ali i na ovom nivou prodavcu je obezbeđena izuzetna zarada.

Problem je u ekološki neprihvatljivim posledicama eksploatacije elementa, pri vađenju, još više pri koncetraciji kada se upotrebljava i sumporna kiselina. Za proizvodnju kilograma litijuma zagadi se i do 500 litara vode, a zagađuju se i vazduh i zemljište ne samo u blizini mesta eksploatacije. 

Kako bi se produkcija elektromobila intenzivirala, moćni su zažmurili i proizvodnju neophodne sirovine skoncetrisali u Kini, nekoliko siromašnih država sa Andskog područja Južne Amerike i u Australiji, kontinentu daleko najređe naseljenim na kome se ekologiji ne poklanja dovoljna pažnja.

Veliki resursi

Trenutno najveća nalazišta su ili na slanim ležištima Čilea, Argentine, Bolivije ili u čvrstom stanju u Australiji. Tehnike pridobijanja čistog litijuma iz dve forme ležišta su dijametralno različite, ali u oba slučaja sa krupnim posledicama. 

Koncetracija litijuma se retko kada radi u zemlji u kojoj se vadi, bezmalo svi litijum šalju u Kinu, gde se, na veliko nezadovoljstvo pojedinih regiona, obavlja obogaćivanje, najprljaviji segment dobijanja laganog belog metala. Evropa nema ni proizvodnju litijuma, a sasvim je skromna i proizvodnja litijum-jonskih baterija. I pre pandemijskih nevolja sa transportom komponenti, u Briselu su se pripremali da smanje zavisnost od dalekih dobavljača, što bi značilo da se na Starom kontinentu obezbedi ceo lanac elekroautombilske proizvodnje.

Pokazalo se da rezervi, mada manje nego u Južnoj Americi, ima u Španiji, Češkoj, Portugaliji, Srbiji, a najviše u Nemačkoj, gde osim rudnih nalazišta na severu i uz granicu sa Češkom, resursa ima i u pojedinim zonama termalnih voda. Tako na dubini od tri do pet kilometara vode u basenu Gornje Rajne, dužine 300, a širine 30-40 kilometara, sadrže od 200 do 400 miligrama litijuma na litar vode.

Kako je temperatura ovih voda između 120 i 200 stepeni Celzijusa, na području su odavno podignute brojne termoenergane. Nakon što se na pogon tople vode okrenu turbine i proizvede struja, voda ohlađena na 60-80 stepeni se vraća u zemlju.

Savršena tehnologija

Tehnološka novina najavljena iz Karlsruea, nemačkog sedišta za istraživanja belog metala, gotovo je neverovatna - filtriranjem otpadne vode dobija se početna količina litijumske soli. Razvijena je i nova tehnologija koncetracije metala do 99,9 odsto čistote. Nema rudarenja, niti zagađenja vode, vazduha ili zemljišta, pri radu se ne koriste ni sumporna kiselina, ni fosilna goriva... Nakon filtriranja, voda se vraća u zemlju.

Praktično, litijum se dobija kao nusproizvod u već ekološki prihvatljivoj proizvodnji struje. Uza sve, prve procene govore da bi proizvodnja bila uočljivo jeftinija nego što je u Čileu ili Argentini, gde se prva faza izdvajanja litijuma takođe radi iz podzemnih voda. Posebna vrednost novog tehnološkog postupka je odsustvo emisije ugljendioksida, čega, inače, ima u danas primenjivanim tehnologijama.

Izlazak na berzu

Kompanija "Vulkan", u okviru koje se razvija nov izum, komercijalnu proizvodnju najavljuje već za početak 2024. godine i do tada će imati pet fabrika, svaka pri drugoj termoenergani, koje bi zbirno godišnje proizvodile oko 40.000 tona litijuma, što je dovoljno za otprilike 1,2 miliona elektroautomobila. Već su potpisali ugovore sa najvećim svetskim trgovcem baterija, kao i sa francuskim "Renoom". Razgovori se vode i sa "Stelantisom", matičnom kompanijom "Opela", kao i sa "Drajmerom". 

Za izdvajanje jona metala koristi se posebno jonsko sito, sve dok se litijum ne dobije u obliku soli. Za kasniju koncentraciju je osmišljena posebna tehnologija za koju u Nemačkoj tvrde da je "zlatni biser" domaće nauke i tehnologije.

Da bi se sve realizovalo potrebno je da kompanija "Vulkan" uloži ne mali novac, oko 1,7 milijardi evra, a iz firme su već obavestili javnost da će inicijalnom prodajom akcija na Frankfurtskoj berzi prikupiti dve trećine potrebnog novca, dok će ostatak biti iz kredita jedne od najstarijih banaka na Starom kontinentu.

Poslovni izazov

Reč je o još jednom snažnom tehnološkom iskoraku kojim se postiže jeftinija i, što je naročito značajno, ekološki prihvatljiva, gotovo savršena, proizvodnja litijuma, a potom i baterije elektroautomobila. Inovator je iz zemlje u kojoj je autoindustrija kamen temeljac privrednog razvoja, pa će u narednom periodu svi današnji i budući proizvođači litijuma, baterija i automobila morati itekako da povećaju efikasnost, ali i da eliminišu ekološke manjkavosti kako bi uopšte opstali na tržištu.

(021.rs)