Ђорђе Вукадиновић: Бриселски споразум је неуставан и штетан по Србију и њене националне интересе. Што се Србија више повлачила и попуштала, апетити Приштине су били све већи и бахатији

Када је председница привремених приштинских институција Вјоса Османи пре неколико дана позвала на паралелно спровођење Бриселског споразума и Охридског анекса, односно оснивање ЗСО условила фактичким признањем независности лажне државе, Европска унија, која је 2013. године гарантовала формирање Заједнице српских општина без помињања таквог "пакет аранжмана" – остала је нема.

Србија, како је то недавно оценио потпредседник Владе Републике Србије Александар Вулин, никада не би потписала Бриселски споразум да њиме није гарантовано формирање ЗСО са изворним надлежностима и директним финансирањем од стране Србије.

Али, 12 година касније – Вјоса, али и друге њене приштинске колеге, под различитим изговорима оправдавају неиспуњавање споразумом који је потписом ЕУ подигнут на ниво међународном. Некажњено нечињење Приштине, како то Вулин види, доказ је да Европску унију воде лажови, и да су "тако Минским споразумом слагали Русију".

Како је Стано заборавио неке "ситнице"

Упитан да прокоментарише изјаву Османијеве, портпарол Европске уније Петер Стано потврдио је двоструку игру ЕУ, одбијајући да директно каже да признање "Косова" није, и по Бриселском споразуму не може бити услов да се Србима са Космета обезбеди самоуправљање гарантовано споразумом који су потписали Београд, Приштина и ЕУ, оличена тада у лику високе представнице за спољну политику Кетрин Ештон.

Стано је само рекао како је он ЕУ посредник и како се не бави признањем независности, а додао је и да обе стране имају обавезе и да су у Охриду у марту 2023. године договориле како да их примене. Неће, каже, да учествују у пребацивању кривице с једне на другу страну, јер обе стране имају много тога да испуне.

"На пример, за Косово је ургентни приоритет да оснује Заједницу српских општина. То је давно преузета обавеза Косова коју не испуњава упркос позивима из ЕУ, америчких партнера и других. Србија такође мора да почне да испуњава своје обавезе, и даље постоје дефицити на српској страни када је реч о питањима која произилазе из споразума. Суштина је да обе стране, уместо да се међусобно окривљују и отварају нова питања – треба да се фокусирају на примену онога што су договориле у Охриду у марту 2023", каже Петер Стано, очигледно заборављајући неке "ситнице".

На пример – иако је под тачком седам Охридског споразума (уз друге тачке које подразумевају дефакто признање) као обавеза Приштине стављено и оснивање ЗСО – то не значи да Приштина и годинама раније није имала исту обавезу. Бриселски споразум потписан је још 2013. и даље је на снази.

За разлику од тог документа, Охридски споразум са списком лепих жеља приштинског руководства, Србија никада није парафирала. ЕУ, међутим, очигледно је из немуште Станове изјаве, није вољна да разбија илузије Приштине и потура Охридски споразум, уместо Бриселског који је, Србија, како то већ рече Вулин, потписала у доброј вери, ослањајући се на њихове гаранције.

А то што Европска унија за читавих 12 година не само да није успела да примора Приштину да испуни своје обавезе и формира ЗСО, већ је и спорни Охридски споразум унела у преговарачки оквир за улазак у ЕУ – указује да су "неутрални посредници у дијалогу" још у време када је Ештон потписивала овај документ у Бриселу – планирали да нас преваре.

Њихово ћутање на јасне најаве Османијеве да од ЗСО нема ништа ако Србија не прихвати уцену – додатно потврђује такве намере.

Без Бриселског споразума нема дијалога

"Охридски споразум подразумева дефакто признање што је за Србију неприхватљиво и Србија је у вези са тим изнела резерве, па било какво позивање на то и подвлачење неких паралела апсолутно нема никакву основу и не доприноси наставку дијалога. То о чему госпођа Вјоса Османи говори је максималистички приступ приштинских власти због кога је дијалог и мртав и то није ништа ново", истиче дипломата Зоран Миливојевић.

Бриселски споразум из 2013. године је како он подвлачи, и даље важећи и "претходно питање кад је реч о ЗСО". То је гаранција за српски народ од које Београд неће одустати, а, како наглашава наш саговорник, ако се Бриселски споразум са том обавезом за Приштину не примени – нема дијалога.

"Нема говора о дефакто признању. Тачка 2 и 4 Охридског споразума су за Београд неприхватљиве и ту нема шта да се прича. Шта ће бити даље не зависи од Србије и видећемо шта ће нова администрација ЕУ учинити и кога ће Каја Калас именовати, односно како ће се ЕУ поставити", наглашава наш саговорник.

Искреност и објективност ЕУ према Србији друго је питање – а одговор нам је јасан.

"ЕУ је још за време Лајчака изгубила статус неутралности и тако и повредила резолуцију УН по којој је добила мандат да посредује у дијалогу. Са Охридским споразумом је ЕУ изашла из неутралног статуса и њихово залагање за тај споразум је дефинитивна потврда да ту нема неутралности", закључује Миливојевић.

Споразум јесте "несрећан" али не помиње признање

Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић такође истиче да "колико год био штетан за Србију, Бриселски споразум не садржи то о чему Вјоса прича".

"Мора се признати да се Вјоса Османи издваја из мора сличних бруталношћу, бескрупулозношћу и отвореношћу којом тражи од Србије и међународне заједнице оно што нигде не стоји у иначе несрећном Бриселском споразуму.

Њене тврдње су потврда да се на Приштину врши притисак из западних престоница, који иако није велики, па ни сразмеран одговорности Приштине за кршење Бриселског и низа других споразума, ипак јесте притисак који приштинска јавност осећа јер је навикла да увек буде тетошена", истиче саговорник РТ Балкан.

Вјоса Османи оваквим изјавама "само покушава да од западних политичких кругова искамчи још неки уступак".

"Очигледан је безобразлук како ње, тако и Приштине, уопште да намећу своју слику Бриселског споразума, који, иако несумњиво неуставан, штетан и неповољан по Београд и Србију и наше националне интересе. Не тражи чак ни неформално, а камоли формално признање", наглашава Вукадиновић.

Позиција Приштине њему није изненађујућа али је велико питање, каже, како ће Брисел и Београд реаговати на деценијско неспровођење обавеза.

"Мислим да Приштина од Брисела неће добити више од благог мајчинског прекора, а до неке промене би могло да дође само у зависности од америчких избора. Ако би победио Трамп, Приштина би наступала мање бахато, а они најдрастичнији и најбезобразнији поступци би били ограничени. Ипак, да се разумемо, циљ сваке америчке администрације несумњиво јесте независност Косова, само ће разлика бити у бруталности Приштине", јасан је Вукадиновић.

Кључно је, међутим, како ће даље "играти" Београд – односно "шта Београд може, хоће и сме да учини".

"Иако је Београд лимитиран спољнополитичком ситуацијом, недопустиво је колебање и низ попуштања и уступака који охрабрују Приштину. Став Србије око вишегодишњег завлачења по питању ЗСО је незадовољавајући. Готово све је предато у надлежност Косова, што њих не само да није задовољило, него им је само повећало апетите", закључује Вукадиновић, наводећи да остаје да се види да ли ће овакав став приштине ипак изнудити неку реакцију Београда.

(РТ Балкан)