Četiri srpske privatizacije

Proces privatizacije, označen posle petooktobarskih promena kao jedan od ključnih segmenata reforme srpskog društva, trebalo je da na što efikasniji način prevede Srbiju iz socijalističkog i autoritarnog u tržišno i demokratsko društvo. Međutim, naopakom politikom vođenom u proteklom periodu, privreda Srbije, inače teško obogaljena devedesetih godina, definitivno je dovedena do prosjačkog štapa, dok je u Srbiji uspostavljena društvena struktura južnoameričkog tipa. Umesto efikasne i konkurentne privrede, stvoreno je tržište prilagođeno profitima banaka, prodaji uvozne robe i vladavini monopola. Neuspela privatizacija dovela je do zamiranja industrijske proizvodnje i prezaduženosti građana i preduzeća. Većina stanovnika Srbije svedena je na nivo poslušne, obespravljene i osiromašene gomile, dok je nekolicina prebogatih stekla ogromnu moć i bogatstvo. Tekuća ekonomska kriza još je više ogolila svu promašenost dosadašnje ekonomske politike – posledice loše privatizacije osećaju se na svakom koraku, radnički štrajkovi su postali gotovo svakodnevni, dok je samo proteklog meseca 60.000 građana Srbije palo ispod praga siromaštva. Prema teškim i razornim posledicama koje je ostavila po srpsko društvo, svojinska transformacija privrede može se ubrojiti u jednu od velikih tragedija Srbije na kraju 20. i početku 21. veka.

Od Markovića do Kostića

Za razliku od zemalja bivšeg Istočnog bloka, koje su kroz promenu vlasništva prošle samo jednom, u Srbiji su započeta čak četiri procesa privatizacije. Najpre je proces pokrenut za vreme Ante Markovića, zatim dva puta za vreme Slobodana Miloševića i na kraju za vreme Zorana Đinđića. Poražavajuće je što se četvrta privatizacija, koja je jedina gotovo završena, a uprkos tome što je mogla da izbegne greške i ranijih srpskih i istočnoevropskih privatizacija, ipak pokazala kao najgora.

Prvi talas privatizacije je pokrenula nekadašnja savezna vlada Ante Markovića 1989. godine, metodom dokapitalizacije. Privatizacija je bila neobavezna, ali je podsticaj dobila u odredbi da se rast zarada zaposlenih može isplaćivati samo u akcijama, tako da je tokom 1990. godine 1.200 preduzeća prešlo u status mešovitih. Ova privatizacija je ubrzo pokazala i svoje loše strane, jer je ostavljala mogućnost manipulacija (omogućavala je interni otkup preduzeća po nerealno niskim cenama), ali pojedina preduzeća koja su privatizovana po modelu Ante Markovića uspešno rade i danas (poput preduzeća „Vojvodina put“ odnosno „Vojput“ iz Subotice[1]).

Srbija je 1991, usled raspada SFRJ, donela sopstveni zakon o svojinskoj transformaciji koji je brojnim odredbama u znatnoj meri zakočio i otežao transformaciju i stavio je pod nadzor države preko Agencije za privatizaciju. Ovim zakonom privatizacija je određena kao neobavezna i usmerena ka radničkom akcionarstvu, a država je ograničila mogućnost privatizacije u strateškim sektorima kao što su: energetika, rudarstvo, mediji. Takođe su podržavljena velika preduzeća poput NIS-a, JAT-a i Elektroprivrede, dok je privatizacija pojedinih preduzeća, poput Jugopetrola poništena.[2]

Tokom 1993. godine, visoka inflacija je obezvredila dug kod kupovine akcija na rate, tako da je krajem 1993. veliki broj preduzeća potpuno privatizovan, pošto nije postojala odredba o revalorizaciji duga za inflaciju. Po stabilizaciji privrede 1994. godine, donet je Zakon o revalorizaciji kojim je privatizacija za vreme inflacije gotovo u potpunosti poništena. [3]

Do 1997. godine, pa i kasnije, gotovo da nije bilo privatizacija u Srbiji, a te godine je donet je novi republički Zakon o svojinskoj transformaciji, koji je predstavljao nastavak starog modela. Privatizacija je takođe bila insajderska i neobavezna, ali su određenim merama zaposleni trebali da budu motivisani da u svojim preduzećima pokrenu promenu svojine.[4] Neobaveznost je, međutim, uticala na to da je u Srbiji do jeseni 2000. godine privatizacija po modelu iz 1997. započeta u oko 350 preduzeća, a završena samo u osamnaest manjih. Pored toga, po ovom zakonu, 75 državnih preduzeća stavljeno je na spisak firmi koje treba da budu privatizovane po specijalnom odobrenju tadašnje Vlade Srbije. Jedino veliko preduzeće koje je (delimično) privatizovano bio je Telekom, gde je 49% vlasništva prešlo u ruke stranih partnera.

Zakon iz 1997. pogodovao je Miloševićevoj nomenklaturi, koja je izvlačila ogromnu korist iz svog političkog položaja bliskog režimu, tako da realnog interesa za privatizaciju i nije bilo. Međutim, odmah posle petooktobarskih promena, zahvaljujući činjenici da nova vlast, koja je odmah pod kontrolu stavila ključne poluge upravljanja, to nije učinila sa Ministarstvom za vlasničku transformaciju. Stoga je od 5. oktobra do januara 2001, kada je formirana nova vlada Zorana Đinđića, metodom insajderske privatizacije transformisano negde oko 700 preduzeća, među kojima su bila „Knjaz Miloš“, „Voda Vrnjci“, „Simpo“, „Jumko“, „Toza Marković“, „Progres“ itd.

Nagla privatizacija po modelu iz 1997. zaustavljena je tek donošenjem novog zakona o privatizaciji koji je u junu 2001. godine donela Vlada Zorana Đinđića, koja se odrekla radničkog akcionarstva i odlučila za model direktne prodaje. Đinđićeva vlada zatekla je teško stanje u srpskoj privredi, gotovo uništenoj sankcijama, delovanjem političko-kriminalne elite iz Miloševićevog vremena, a naročito NATO-bombardovanjem. Vlada, kojoj je privatizaicja bila jedan od osnovnih ciljeva, smatrala je da će srpsku privredu izvući iz ambisa samo brza i radikalna privatizacija, koja će omogućiti brzi ulazak stranog kapitala, tako da je zakon iz 1991. predviđao obaveznu i vremenski ograničenu transformaciju. Prema njegovim odredbama, velika preduzeduzeća su trebala da idu na tendersku prodaju, koju sprovodi Agencija za privatizaciju, dok je za mala preduzeća predviđena aukcijska prodaja.[5]

Iako je isticala diskontinuitet sa prethodnim režimom, nova Vlada Zorana Đinđića se ipak nije odrekla starih kadrova iz prethodnog perioda. Sam novi zakon o privatizaciji (usvojen u junu 2001) sačinila, obrazlagala i počela da sprovodi grupa oko ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića, bivšeg direktora u agenciji „Deloit i Tuš“. Ova agencija je u dotadašnjim privatizacionim akcijama Miloševićevog režima bila ključna konsultantska kuća,  koja je i dala i prethodne zakonodavce, poput nekadašnjeg potpredsednika Savezne vlade Danka Đunića[6] ili uticala na izbor Milana Beka[7], koji je imao glavnu ulogu u prodaju „Telekoma“, za Ministra za privatizaciju 1997. Đinđić je takođe za šefa kabineta iz „Delte“ dobio Nemanju Kolesara. Na proces privatizacije na početku vladavine Zorana Đinđića uticalo je i to što je tokom devedesetih Demokratska stranka dobijala finansijsku i savetničku potporu i od ljudi poput Dragoljuba Markovića, vlasnika «Krmivoprodukta» i Miodraga Kostića koji su ubrzo dobili priliku da steknu veliku imovinu. Marković je postao vlasnik desetak firmi za proizvodnju stočne hrane i mesa, a Kostić je na javnom tenderu došao do tri šećerane u Vojvodini, koje je platio po tri evra, a kasnije po višestrukoj ceni preprodao.[8]

Dobrodošlica za prljavi novac

Nova vlast obećala je transparentnu i poštenu privatizaciju, ali je očigledno već na startu odstupila od svojih obećanja, tako da je početak privatizacije po zakonu iz 2001. obeležen aferama u vezi "nameštanja" tendera za prodaju cementara švajcarskom «Holcimu», kao i problematičnim privatizacijama, poput prodaje šećerana. U ovo vreme se ističe i slučaj smederevskog „Sartida“, koji je direktnom pogodbom sa „Ju-Es Stilom“ dat po neverovatno niskoj ceni.

Koncept privatizacije iz 2001. napravljen je u nadi da će u zemlju masovno pohrliti strani kapital, posebno posle najava inostranih državnika da će novac grunuti u Srbiju kada padne Milošević. Veći priliv novca iz inostranstva je, međutim, izostao. 2001. godine je u Srbiju ušlo samo 150 miliona maraka direktnih stranih investicija, dok su strane firme otvorene u Srbiji uglavnom bila predstavništva za uvoz i izvoz.

Zbog izostanka stranog kapitala pretila je opasnost da proces privatizacije propadne na samom početku, što vlada Zorana Đinđića nikako nije htela da dozvoli. Đinđićeva vlada se odrekla ideje da privatizacija treba pre svega da unese u zemlju "svež kapital" iz sveta ili dovede "ugledne strateške partnere iz inostranstva" i odlučila da zažmuri na poreklo kapitala, te omogući što lakšu i bržu prodaju domaćim kupcima, koji su dobili priliku da kupe društvene firme čak i ako nemaju dovoljno novca ili kad imaju samo novac sumnjivog porekla. Ministar Vlahović je čak eksplicitno izjavio da se poreklo kapitala koji se bude angažovao u privatizaciji neće ispitivati.[9] U tom cilju su u leto u leto 2002. godine izvršene izmene Zakona o preduzećima kojima je učinjena atraktivnom i trgovina manjinskim paketima akcija. Zatim je Vlahović sa vodećim bankama potpisao Protokol o saradnji u finansiranju privatizacije, koji je predviđao da pojedinci koji imaju poverenje Vlade i banaka mogu da kupuju društvene firme i na više godišnjih rata. Takođe, 1. avgusta 2002. godine, Vlada Srbije je drastično promenila i Uredbu o proceni vrednosti i aukcijskoj privatizaciji preduzeća, kojom je prepolovljena knjigovodstvena vrednost društvenih firmi. Uredbom je takđe omogućeno i da početna cena na aukcijama može da padne i na deseti deo knjigovodstvene vrednosti kapitala. Pored toga, preduzećima su dok se ne privatizuju, zabranjene sve investicione aktivnosti.

Tako je omogućeno da zainteresovani kupac može kupiti društveno preduzeće i za deset odsto knjigovodstvene vrednosti, za tu kupovinu može dobiti povoljan kredit, ili angažovati i svoj neoprani novac, a čim otplati 45 odsto cene može preduzeće dalje prodavati.

Ovi potezi Vlade dali su značajno ubrzanje privatizaciji, ali su u isto vreme značili i njenu potpunu kriminalizaciju. Međutim, i pored toga što je Vlada Zorana Đinđića široko otvorila vrata prljavom novcu, čime je ne samo ugožena ekonomija, već i funkcionisanje pravne države, rezultati privatizacije u proteklih osam godina su prilično neubedljivi, pošto rezultat ovakvog načina svojinske transformacije nije ni mogao biti drugačiji.

Očekivanja velika, dobit mala

Prema podacima iz 2009. godine, na aukcijama i tenderima je prodato ukupno 1820 preduzeća. Prema podacima iz prošle godine, od 2002. do 2008. na prodaju je ponuđeno ukupno 2.312 preduzeća, a prodato 1.661, što znači da za svaku četvrtu firmu nije bilozainteresovanog kupca. Pritom su u tom periodu slabiji rezultati postignuti u prodaji velikih kompanija putem tendera, jer je od 189 javnih poziva, kupaca bilo samo za 90 preduzeća. Aukcije su bile nešto uspešnije, jer je od 2.123 oglasa, nove vlasnike dobilo 1.571 preduzeće.

Pojedina preduzeća nisu bila naročito atraktivna investitorima, tako da je za neke aukcija ponovljena više puta. Cena koja je u proseku postignuta prilikom privatizacije tek nešto iznad knjigovodstvene vrednosti. Tačnije, ukupna knjigovodstvena vrednost privatizovanih preduzeća do sredine 2008. iznosila je 1,98 milijardi evra, a ona su prodata za ukupno 2,22 milijarde evra. Novi vlasnici su se pritom obavezali na investicioni program vredan ukupno 1,21 milijardu evra.

Privatizacija započeta zakonom iz 2001. uspela je da promeni vlasničku strukturu srpske privrede, ali zbog svog kriminalnog obeležja nije uspela da stvori zdravu privredu. Veliki broj preduzeća je kupljen zbog nekretnina, a ne zbog proizvodnje, dok je jedan deo firmi bukvalno očerupan. Česte su kršenja ugovora, mahinacije i manipulacije novih vlasnika, dok su kontrole nadležnih organa nedovoljne. Rezime neuspešnosti privatizacije upotpunjujupodaci o raskinutim kupoprodajnim ugovorima. Do sada je raskinuto je 426 ugovora, ili više od 20 odsto. (u Poljskoj je, međutim, raskinuto oko 40 odsto ugovora). U prošloj godini poništeno je 66 privatizacija, a u prva tri meseca ove godine raskinuto je 25 ugovora.

U isto vreme, država nema ni statistiku šta je ostalo od privrede koju je rasprodala. Prema dostupnim podacima, oko 500 firmi koje su prodate na aukciji su zadržale istu delatnost, dok ih je kod tendera oko 80. Za 1.200 prodatih firmi država ne zna čime se danas bave, dok su kod tenderske privatizacije van kontrole 24 firme.

Pojedina preduzeća i pored više ponovljenih aukcija niko nije hteo da kupi, ili su neaktivna više od dve godine, tako da je nedavno započeto njihovo gašenje. Postupak likvidacije predviđen je za 237 preduzeća, dok je stečaj predviđen za 76 firmi.

Mogućnost kupovine firmi na rate podstakla je mnoge da kupe preduzeća iako zapravo nisu imali novca, sa nadom da će ga kasnije namaći raznim poslovnim „kombinacijama“, oštrom eksploatacijom zaposlenih, neredovnom isplatom primanja ili neuplaćivanjem doprinosa, što je znatno otežalo položaj radnika. Prava zaposlenih su takođe ozbiljno ugrožena, jer novi vlasnici često ne poštuju socijalni program, koji su inače dužni da sprovde. Zbog neuplaćivnja doprinosa, brojni zaposleni nisu u stanju da koriste zdravstvenu zašitu, a mnogi nisu u mogućnosti da povežu radni staž i odu u penziju. Država je mnoge radnike ostavila na milost i nemilost, te stoga ne treba da čudi što su njihovi protesti u poslednje vreme sve češći i što poprimaju sve radikalnije oblike.

Privatizacija u Srbiji još nije završena, jer je ostalo da se proda još nekoliko desetina preduzeća. Takođe je prema planu predviđena prodaja javnih i komunalnih preduzeća. Kraj privatizacije, kao i isplata rata za kupljene firme je umnogome otežan zbog sadašnje finansijske krize. Od početka godine propalo je desetak privatizacija preduzeća sa velikim brojem zaposlenih i velikim dugovima. Takođe, pošto se ogroman broj preduzeća prodavao na kredit, koji je praktično dala država, a sredstva za investicije dolazile su iz kredita banaka, isplata rata sada je još više otežana.

Privatizacija privrede jedne zemlje je proces koji ima višestruke posledice po celokupno društvo. Privatizacija u Srbiji umesto da bude izvedena u najboljem interesu svih građana, izvršena je u najboljem interesu male grupe ljudi. I dok Srbiju poslednjih meseci potresaju radnički štrajkovi, hrvatski mediji javljaju da je na Jadranu trenutno u toku nadmetanje u veličini jahti. Vlasnik najveće jahte, duge 48 metara i vredne 28 miliona evra je nekadašnji srpski „kralj šećera“ Miodrag Kostić.[10]