Bojkot, zdaj!

''Evropa zdaj'', bio je borbeni poklič slovenačkih nacionalista kojim je počeo krvavi raspad bivše Jugoslavije. Evropa za Slovence nije imala alternativu, Evropa je bila nešto što se po svaku cenu mora dostići. Na tom joj je putu stajala jedino Srbija, koja je imala najviše interesa za očuvanje velike Jugoslavije. To je slovenačkim nacionalistima bila mala cena za stvaranje nezavisne ''dežele''.

Srbija to ni sa čim nije zaslužila. Nikad se u istoriji Srbi nisu ogrešili o Slovence, a pomagali su kad god su mogli. Slovenija je i nastala srpskom zaslugom. Po povratku iz zarobljeništva, potpukovnik Stevan Švabić je, pri prolasku kroz Ljubljanu, 8. novembra 1918, zamoljen, od strane tek osnovanog Narodnog sveta, da sa 670 vojnika ostane u Sloveniji i pomogne njenoj odbrani. Srpski vojnici tada nisu razmišljali o svojim porodicama koje su ih čekale nego su spremno pristali da pomognu svojoj slovenskoj braći. Nisu oni razmišljali ni zbog čega su Slovenci izmislili slogan ''Srbe na vrbe'', ni o tome da su Slovenci učestvovali u ratu na strani Austrije. U narednoj nedelji dana oni su odbranili granicu prema Italiji i pomogli u odbrani severne granice. ''Slovenski narod'' je pisao o tome – ''sudbina nam je poslala čoveka, koji istina nije bio iz našeg kraja, ali svejedno on zaslužuje nadimak: Spasitelj Slovenačke''.

U međuratnom periodu nije spominjano ništa iz zajedničke ratne prošlosti na suprotstavljenim stranama, niti se tražila zahvalnost za formiranje slovenačke države. Osoba koja je izmislila pomenuti slogan o Srbima i vrbama, Marko Natlačen, i objavila je u pesmi 1914, ne samo što nije osuđena, nego je bila član slovenačke Klerikalne stranke Antuna Korošeca, a sredinom tridesetih čak postaje i ban Dravske banovine.

Nakon Drugog svetskog rata, Srbi su ponovo pokazali spremnost da zaborave i belogardejce, i oduševljeni narodni doček koji su Slovenci priredili Hitleru u okupiranom Mariboru. Tokom rata je dvadeset hiljada slovenačkih izbeglica primljeno u Srbiji. Srpski vojnici su se borili da Primorsku pripoje Sloveniji, da Italijanska Postumnia postane Postojna a Capodistria Kopar, a i ginuli su da bi Trst i Gorica pripali bratskoj državi na severu. Da nije bilo srpskog ratovanja za Sloveniju, Slovenci bi danas govorili italijanskim ili nemačkim jezikom i bili bi manjine u dve države, ukoliko bi uopšte imali svest o zajedničkom pripadništvu. Naciju Slovenaca napravile su srpske puške, ona je izgrađena od srpske krvi. U zajedničku državu, i u njeno ime, Srbi su uneli i njoj žrtvovali dve svoje međunarodno priznate države. Slovenija i Hrvatska nisu unele ništa. Srbi su svoj status pobednika iz oba rata založile da bi dve države gubitnice tih ratova sačuvale obraz i dobile teritorije.

U posleratnoj Titovoj Jugoslaviji, glavni ideolozi bili su Slovenci (Kidrič, Kardelj, Krajger, Dolanc) i Hrvati, oni su vodili politiku države koju su kasnije proglasili za ''okupatorsku''. Slovenija, kao i ostale jugoslovenske države, imala je puna prava u zajednici, daleko više nego što, na primer, Engleska daje Škotskoj, Španija Baskiji ili Francuska Korzici. Ni jedne jedine sekunde to nije bila okupirana teritorija. Slovenija i Hrvatska su imale svoje ustave i zakone i pravo glasa u saveznoj državi. Ne samo to, Slovenija je imala privilegovan položaj u privredi zajedničke države. Na njenoj teritoriji su izgrađene najbolje fabrike (Tomos, Gorenje, Iskra, Kolinos, Fruktal, Krka, TAM,...), a prva, tada napredna, nuklearna centrala vredna dve milijarde dolara izgrađena je u Krškom. Nakon rezolucije Informbiroa, zbog navodne opasnosti od agresije, iz Srbije je u Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu premešteno sedamdeset i šest fabrika, a šest iz Vojvodine je poklonjeno Albaniji. Dok je u svakom malo većem srpskom mestu izgrađivana voćara, u Sloveniji su pravljene fabrike sokova. Slovenija je bila ekonomski povlašćena i time što je savezna država određivala cene poljoprivrednih proizvoda i sirovina, što su uglavnom bili proizvodi Srbije, dok su cene gotovih proizvoda, većinom iz Slovenije i Hrvatske, bile slobodno formirane.

Nakon rata je zbog Slovenije i Hrvatske izvedeno nenasilno etničko čišćenje primorja, kada je proterano oko 250.000 Italijana iz Dalmacije i slovenačke Primorske, a jugoslovenski komunisti su Osimskim sporazumom izdejstvovali da Sloveniji i Hrvatskoj pripadnu one italijanske teritorije koje je uglavnom osvojila srpska komunistička vojska.

Slovenci nisu smeli da se bore za nezavisnost protiv Austrije i Italije, jer su bili suviše blizu, ali su smeli protiv Srbije i Jugoslavije, onda kad su osetili da će proći nekažnjeno. Širenje mržnje prema Srbiji i zajedničkoj državi i proglašavanje JNA okupatorskom vojskom započela je ljubljanska Mladina krajem osamdesetih godina. Vrlo brzo nakon toga, pored mnogih stanova Srba u Sloveniji osvanulo je pod okriljem mraka ispisano slovo ''X'', kao oznaka za strance s juga. Početkom devedesetih Slovenci su u medijima otvoreno obećavali otrovne sendviče Srbima koji bi došli na miting u Ljubljanu. U deset dana divljaštva, kojeg oni zovu Rat za nezavisnost, u Sloveniji je poginulo, imenom i prezimenom, 47 vojnika JNA, a mnogi od njih ubijeni su na prevaru ili s leđa.

Sloveniji nezavisnost nije bila dovoljna. Iako su tako žurno i egzaltirano jurili k Evropi i nezavisnosti, u poslednjih petnaestak godina uvek su se vraćali na Balkan i u Srbiju. Ekonomski, tako što su mega-marketima (Merkator, Merkur) i kupovinom ovdašnjih firmi osvajali srpsko tržište, a politički tako što su se uvek postavljali kao najbolji poznavaoci prilika na Balkanu, i to uvek, bez izuzetka, na štetu Srbije. U Srbiji postoji nekoliko stotina slovenačkih preduzeća, dok se broj srpskih firmi u Sloveniji broji prstima jedne ruke. Slovenački Merkator, koji u Srbiji neprekidno otvara nove markete i za to dobija najbolje lokacije, u prošloj godini povećao je prihod iz Srbije za čak 70%, na 344 miliona evra. Isti taj Merkator je u Ljubljani prošle godine napravio lažni skandal s keksom ''Mančmelou'', kada je proglasio da je u tom proizvodu, iz firme ''Jaffa'' Crvenka, pronašao salmonelu.

Sporazum o socijalnom osiguranju, koji je Srbija potpisala sa svim bivšim republikama SFRJ, još uvek nije potpisan sa Slovenijom, iako je inicijativa za to pokrenuta još 2001. godine. To znači da Republika Srbija svakog meseca isplaćuje penzije za 10.875 građana koji su stekli prava, ili deo prava na penziju u Sloveniji. Istovremeno se slovenačkim privatnim penzionim fondovima dozvoljava rad u Srbiji.

Niko Srbima nije kriv za glupost, sve smo to sami sebi uradili. Neki naši preci su saginjali glavu, drugi su glavu okretali u stranu praveći se da ne vide šta rade oni kojima smo pomagali. Naša je dužnost da to promenimo, zbog onih naših predaka koji su ginuli za Sloveniju i zbog onih koji su za njenu izgradnju radili.

Slovenačka moralna obaveza prema nama potiče od istorijskog duga, od onoga što su Srbi uradili za njihovu državnost i naciju, njihova ekonomska obaveza prema nama potiče od vrste ekonomskih veza sa Srbijom. A naša obaveza svake vrste je da im, ukoliko oni ne shvataju da imaju obavezu prema nama, pomognemo da to shvate time što ćemo spontano da, svako za sebe, prestanemo da kupujemo njihovu robu. U Nemačkoj je u toku bojkot firme Nokia, samo zbog toga što su Finci odlučili da svoju fabriku presele u Mađarsku. Mi imamo daleko veće razloge. Nije potrebno da postoji nekakav poziv države na bojkot, potrebno je da samo upotrebimo reciprocitet iz odnosa Slovenaca i Hrvata prema našim proizvodima. Takav bojkot bi doveo do promene slovenačke spoljne politike, a trebalo bi ga sprovoditi ne do ''normalizacije'' takve politike, nego do početka pro-srpske slovenačke diplomatije. To je minimum koji mi i naši preci zaslužujemo, i to je donja granica srpskog samopoštovanja.

Osim toga, ukoliko se nekad dokaže da je neko odavde potpisao po Srbiju loše ugovore sa Slovencima ili Hrvatima, ne bi trebalo tražiti suđenje za korupciju ili ih teretiti za privredni prestup, nego bi im trebalo, u ovakvom trenutku, suditi zbog krivičnog dela veleizdaje, barem dok se slovenačka neprijateljska diplomatija ne promeni. Samo to bi moglo da zaustavi političke i ekonomske poltrone kojih je ovde uvek bilo.

Ukoliko je Sloveniji zbog nečega bitno da zauzima neprijateljski stav prema interesima Srbije, ako baš vole da to rade, neka pronađu drugo tržište među afričkim zemljama i neka svoj kapital ulažu tamo. Merkator mogu da otvore i u Prištini ili Đakovici, ukoliko im je to isplatljivije. Samo tako bi imali neko opravdanje za ovakvu svoju diplomatiju. Do tog trenutka, svaki čovek kojem je stalo do Srbije ne bi smeo da razmišlja oko toga gde da troši svoj novac.