Нокдаун, али не и нокаут

Хиљаде километара дужине, десетине милиона тона капацитета, милијарде долара инвестиција – стандардни параметри цевоводних пројеката у протеклих пар година остављају снажан утисак. Изградња нових извозних цевовода – ВСТО („Источни Сибир – Тихи Океан“, прим. прев.), Балтичког цевоводног система, „Северног тока“ и „Јужног тока“ – постала је главни стратешки правац делатности националне нафтне и гасне индустрије. Њихова изградња се водила, безмало, као у набољим годинама СССР. Хоће ли се ситуација изменити након погоршања тржишне конјунктуре и распламсале кризе ликвидности? Питање је актуелно, како су сви ови пројекти стимулисали инвестиционе процесе у повезаним гранама индустрије, рецимо у металургији и машинству, тако да се њихово укидање може негативно одразити на прилично велик сектор руске економије.

Сила од цеви

Почетком деценије, најактуелније питање било је ширење постојећих извозних капацитета.

Године 2000. „Гаспром“ је пустио у погон „Плави ток“, како би изашао на тржиште Турске.

Државни монополиста „Трансњефт“ доградила је Балтички цевоводни систем (БТС) 2001. године, нафта је почела да дотиче до терминала на обали Финског залива, чиме се омогућио њен извоз танкерима.

Сукоби са Белорусијом и Украјином, које контролишу руски транзит, као и раст потражње за нафтом и гасом у Европи, довели су заметања читаве серије пројеката „обилазних“ цевовода. 2005. године оглашен је пројекат „Јужни ток“ за транзит гаса који би обилазио Украјину. 2006. године започело се са изградњом оф-шор гасовода из Русије у Немачку „Северни ток“.

Након спора са Белорусијом око цена и царина на угљоводонике, 2007. године, почела се разматрати могућност изградње нафтовода БТС-2, који би омогућио да се ток који иде низ „Пријатељство“ скрене на север, у правцу лука на руском Балтику.

Ове године, руским преговарачима је најзад пошло за руком да се са Грчком и Бугарском договоре о изградњи нафтовода Бургас-Александруполис, како би се заобишли пренатрпани турски мореузи.

Мимо повећања потражње и жеље да се умањи зависност од транзитних земаља, започињање серије пројеката омогућила је геополитичка активност руске владе. Почетком деценије у руској нафтној геополитици појавио се нови, источни вектор, како су до тада практично све извозне испоруке националних угљоводоника биле оријентисане ка Европи. 2002. године родила се идеја изградње цевовода Источни Сибир-Тихи Океан, а 2006. започета је његова практична реализација, када су такође најављена два пројекта гасовода из Источног и Западног Сибира у Кину.

Мимо тога, 2007-2008. године, под егидом државног руководства и „Гаспрома“, предузет је успешан покушај учвршћивања веза са средњеазијским произвођачима гаса. Државни челници одобрили су решење о модернизацији цевоводног система Средња Азија-Центар и изградњи Прикаспијског цевовода из Туркменистана у Русију.

Без обзира на обнародоване планове диверсификације начина доставе својих производа, „Гаспром“ је улог ставио само на цевоводе. 2004. године, унутар структуре монополисте образован је координациони комитет за развој пројеката производње течног нафтног гаса (ТНГ), и наведени правац означен је као један од приоритетних. У марту 2008. године компанија је усвојила стратегију која предвиђа производњу од 70-95 милиона тона ТНГ до 2030. године (око две трећине текућег обима извоза гаса) и инвестиције у тај посао на нивоу од 50 милијарди долара. Ова перспективна идеја је, међутим, остала у ладици. „Гаспром“ је одустао од планова за иградњу погона за производњу ТНГ на Штокмановском налазишту у корист „цевоводне“ варијанте. У штампи и професионалним круговима већ не фигуришу пројекти производње течног гаса које су монополиста и приватне компаније најављивали. Једина фабрика ТНГ у Русији, која је ових дана отворена на југу Сахалина, резултат је вишегодишњег рада конзорцијума западних компанија, чије је акције преузео „Гаспром“.

Пораст потражње и дефицит угљоводоника на кључним тржиштима и снажан прилив кеша на врхунцу сировинске конјунктуре омогућили су 2006. 2008. године идеалне услове за реализацију свих намераваних цевоводних пројеката руских компанија (в. табелу), без обзира на њихове издатке. Али финансијска криза је грубо изменила ситуацију.

Основни параметри нових пројеката изградње извозних цевовода у којим учествује Русија

*Једини приватни цевовод у Русији

** Размере до и после проширења

Извори: „Гаспром“, „Трансњефт“, наводи медија, „Експерт“

Технички застој

Први проблем, са којим су се већ сусрели „Трансњефт“ и „Гаспром“, јесте дефицит ликвидности и погоршање могућности финансирања. Базна стопа LIBOR, основ обрачунавања исплата девизних кредита, током године се удвостручила – са 3% на скоро 6%. И сама могућност зајма са Запада нашла се под великим питањем. То је поготово непријатно за „Гаспром“, који је последњих година био под високим оптерећењем дугова и зависан од западног капитала.

Дефицит ликвидности се погоршава са снижењем прихода нафтних и гасних компанија због пада потражње и цена: од почетка године, средња цена нафте марке Urals износила је 42 долара, у поређењу са 94 долара 2008. године. Проблем конјунктуре је од мање значаја за „Трансњефт“, која гради нафтоводе (компанија остварује приходе за транзит по фиксираним стопама), али је знатно битнији за „Гаспром“, који у 2009. години очекује смањење прихода од приближно 1,5 пута.

Без обзира на погоршање спољашњих услова, цевоводни монополисти за сада потврђују намере да заврше све раније намераване цевоводне пројекте и за сада су једва приметно срезали своје инвестиционе програме. Тако је инвестициони програм „Трансњефта“, утврђен крајем 2008. год. скраћен за свега 9% - неких 217 милијарди рубаља. То, међутим, не значи, да ће финансијска криза нашироко обићи нове пројекте.

Код већине њих помериће се рокови реализације. Тако су планови пуштања у погон ВСТО-1 пренесени скоро за годину, на децембар 2009. године, иако су се испрва и Председник и Влада ка тој могућности односили веома негативно. Време припреме технолошко-економске основе за „Јужни ток“ пренесено је са почетка на крај ове године. Индикативно је и то што је Министарство енергетике одлучило да одгоди представљање Влади Опште схеме развоја нафтоводног транспорта за други квартал ове године. Тамо ће вероватно бити фиксирана промена рокова и за друге пројекте.

Оваква корекција планова нарочито је добила на актуелности са прорачуном започетог смањења потражње и производње. Аналитичари за 2009. годину прогнозирају пад производње нафте у Русији од 2-7% (резултат 2008. године минус 0,7%). „Гаспром“ је најавио могуће смањење производње гаса са 550 на 510 милијарди кубика. „Након прекида испорука у Европу у јануару ове године, „Гаспром“ не би требало да рачуна на нове уговоре и пораст извора“, сматра глава East European Gas Analysis, Михаил Корчемкин. „Тим пре у самој компанији већ одавно говоре о презасићености европског тржишта гаса.“

Истовремено већина аналитичара верује у краткорочни карактер пада потражње и безалтернативност руских сировина. „Многи очекују пад потражње угљоводоника у ЕУ од пет процената ове године“, примећује генерални директор Центра за политичку конјунктуру Константин Симонов, „али са урачунавањем цикличности карактеристичне за ову грану, Светска енергетска агенција већ за пет година прогнозира озбиљно премашивање понуде потражњом“. Током последњих неколико година, на главном нафтном и гасном басену Европе, Северном мору, почео је пад производње и државама на континенту треба све више увозних угљоводоника (види график). „Очекује се да ће производња гаса на Северном мору у средњерочној перспективи падати за приближно 10 милијарди кубика годишње“, наставља Константин Симонов. „Европске оцене говоре потенцијалу увоза неруског гаса ограниченом на максимум од 50 милијарди кубика до 2020. године. А главни конкурентни пројекат, гасовод Nabucco, не може да се помери са мртве тачке због нерешених проблема са сировинском базом.“ Раст потражње за гасом повећаће и еколошка оријентација политике ЕУ, која строго ограничава могућности атомске и угљене енергетике.

Издржати удар

Како ће у условима дефицита ликвидности и снижених прихода „Гаспром“ и „Трансњефт“ решавати проблеме са финансирањем? Аналитичари сматрају да ће знатно порасти значај државне подршке – у виду кредита државних банака, значајних пореских олакшица, или у другим облицима. У јануару ове године „Трансњефт“ је најавила емисију облигација на суму преко 100 милијарди рубаља, које ће бити усмерене на финансирање друге етапе БТС. У компанији тврде да ће се хартије од вредности дистрибуирати на основу затворене претплате међу финансијским организацијама са државним учешћем. Међутим, опрезна позиција самих државних банака и све извеснији буџетски дефицит тешко да ће нафтним и гасним компанијама омогућити значајније успехе у овоме.

Тренутно се разматра и алтернативни начин решења финансијског проблема, где се средства привлаче у земљама које су потенцијални потрошачи угљоводоника, и то како код приватник, тако и код државних компанија – природно, уз тесну политичку координацију. Такав приступ већ се користи при изградњи прве етапе „Северног тока“, где активно учествују немачке компаније. „Трансњефт“ предлаже везе са корејским компанијама, делимично са енергетском компанијом KNOC и са Hyndai, и разматра се могућност њиховог учешћа у изградњи друге етапе ВСТО, као и различите варијанте укључења ове азијске државе у руске схеме нафтних и гасних испорука.

„Истина, компаније које се задужују код потрошача морају се обавезати на врло озбиљне обиме извоза“, истиче Константин Симонов. „Глава „Гаспромекспорта“, Александар Медведев, већ је најавио како ће компанија успети да заложи дугорочне извозне уговоре.“ Овакав правац међународне сарадње је лош знак и за кооперанте у Русији. Циљно финансирање од стране потрошача, по правилу, спроводи се уз формалне и неформалне обавезе коришћења услуга страних компанија. На пример, у изградњи „Северног тока“ тек једна четвртина цеви потиче од руских испоручилаца, док три четвртине испорука обезбеђује немачка Europipe. Већ се планира привлачење корејских компанија на тендере за испоруке цеви за потребе ВСТО, обима од око 1 милиона тона.

Мање је боље

Све то на страну, главни недостатак националних цевоводних пројеката јесте њихова сумњива економичност: висока цена, отегнути рокови исплативости, значајан утицај политичких аспеката. Техничка изводљивост прве етапе ВСТО удвостручила се за свега пар година и по појединим показатељима значајно је премашила трошкове карактеристичне за пројекте других земаља. Најскупљи од гаспромовских, „Јужни ток“, по пројектној цени више него два пута превазилази конкурента Nabucco. „Основни проблем цевоводних пројеката јесте њихов некомерцијални карактер“, каже Михаил Корчемкин. „Недавно је на презентацији у Лондону „Гаспром“ изјавио да су „Северни“ и „Јужни ток“ намењени за повећање гипкости извозних испорука, а не за повећање њихових обима.“ То значи да је држава, по свој прилици, спремна да се помири са њиховом економском неефективношћу у циљу минимизирања уцена од стране транзитних земаља и да преузме на себе оптерећење допунских расхода. У том случају, страни кредитори и улагачи могу да се опусте.

Друго је питање да ли је држава у све сложенијој финансијској ситуацији спремна да на себе натовари баш све најављене цевоводне пројекте.

Највеће шансе за успешну реализацију у назначеном року имају они пројекти који су већ великим делом припремљени. То је пре свега гасовод „Северни ток“, чијој потпуној изградњи стоји напуту још само мишљење шведских еколога и чиновника, који прете опасношћу спровођења цеви по дну Балтика, богатом депонијама отровног отпада. Други скоро закључени пројекат јесте ВСТО-1, који је недавно прошао државну експертизу техничког дела изградње главног недовршеног сегмента – крака према Кини. „Трансњефт“ осећа потребе за додатним финансирањем и могуће је да ће пројекат задржати одгађање планова нафтних компанија за освајање источносибирских налазишта. Основним за ВСТО треба да постане Ванкорско налазиште, чији је рок пуштања у погон на јесен прошле године пренет за средину 2009. године.

Лошије су перспективе гасоводних пројеката „Јужни ток“ и БТС-2, који још нису ушли у фазу практичне реализације. Висока цена и нарочито ниски показатељи исплативости чине њихово пуштање у погон под новим условима изразито скупим. Изградња „Јужног тока“, невезано за то, додатно зависи и од добијања дозволе од држава црноморског басена – било Украјине, било Турске – да цеви прођу преко њиховог дела морског дна.

Што се тиче БТС-2, без обзира на редовне потврде неопходности његове изградње од стране високопостављених чиновника, неки од представника надлежних министарстава не суздржавају се да пројекат означе као неисплатив. Његово спровођење, према оценама аналитичара, довешће до раста цене доставе тоне нафте за 15 долара у односу на „Пријатељство“. У априлу 2008. године Министарство привреде и енергетике је предложило да се разматрање питања о реализовању овог пројекта пренесе за крај 2009. године. „Руске власти мораће да направе геополитички избор између БТС-2 и ВСТО“, сматра Константин Симонов. „Очигледно је да нема довољно сировина за оба нафтовода, тако да ће се морати одлучити да ли нам је важније да сачувамо оријентацију према Европи (изграђена етапа ВСТО може радити у повратном смеру) или пребацујемо део извоза на исток. Судећи према томе да су националне компаније, добивши крупне кредите од Кинеза, већ договориле озбиљан обим извоза, друга варијанта има више изгледа.“

Најмање вероватним у садашњој ситуацији свако изгледају 2006. најављени пројекти гасовода из Западног Сибира за Кину – од њих се још не ограђују, али их нико више и не спомиње.

Аутор је специјални дописник руског економског часописа „Експерт“, текст преузет са електронског издања www.expert.ru

Превео с руског Никола Танасић