Svetska oligarhija i krupni kapital (spoljni akteri) raspolažu sa ogromnom finansijskom moći i uspevaju da u mnogim manjim zemljama oblikuju politički i medijski prostor i usmeravaju unutrašnju i spoljnu politiku prema svojim interesima.

Razlika između klasičnog liberalizma i neoliberalizam ogleda se i u tome što je liberalizam bio ideologija nacionalne buržoazije koja je bila donekle ukorenjena u sopstvenom narodu, te nije mogla da bude potpuno ravnodušna na socijalnu zaštitu.

Ako Dejvid Kameron stvarno želi da oživi veru britanskog naroda u kapitalistički sistem – onda treba da ide i dalje. Treba da prinudi banke da običnim ljudima i malim preduzećima daju više pozajmica i tako ponovo pokrenu privredni sistem.

U svakom slučaju, vlasnici obveznica zaslužuju da pretrpe značajni gubitak. Otpori prema ovom neophodnom koraku pre svega potiču iz Evropske centralne banke (ECB), a posebno od njenog predsednika Žan-Klod Trišea.

Već smo videli da je ogromna vrednost prijavljene imovine, te da se prema procenama Poreske uprave kroz restituciju potražuje imovina u vrednosti od 12 (po najniže) do 25 (po najviše procenjenoj vrednosti) godišnjih budžeta Srbije.

U zemljama u kojim vlada glad, problem nisu usevi, nego organizacija proizvodnje. U uslovima građanskih ratova i haosa, poljoprivrednici nisu u mogućnosti da proizvode bilo kakvu hranu, bila ona GM ili ne.

Nepokolebljivi zastupnici neoliberalizma u Srbiji svoje teorijske ekonomske zaključke izvode iz metafizike, a ne iz empirijskih činjenica, zanemarujući pri tome da je ekonomska nauka društvena, a ne neka čisto akademska, apstraktna, metafizička ili ezoterična.

Podaci Evropske centralne banke pokazuju da je u 15 država članica EU koje čine „Staru Evropu“ , samo oko četvrtina banaka u stranom vlasništvu, dok je u „Novoj Evropi“ čak tri četvrtine bankarskog sektora u rukama stranaca.

Island nudi veoma interesantan primer. Umesto da spašava bankare koji su uništili zemlju 2008. godine, istražni sudija je otvorio istragu protiv odgovornih za krizu i cela vlada je morala da podnese ostavku.

Slično rešenje se ponavlja i u aneksu 2. Koristi se netačna definicija o ''makroekonomskoj pomoći EU''. Da bi skandal bio još veći, ističe se da se radi o uslovnom kreditu koji ne mora da bude realizovan ako ne budu povoljne kamatne stope za EK.