Izgleda da je jedino pozitivno u Srbiji to što postoje ljudi koji o njoj govore negativno – bar za novinare hrvatske televizije, za koje očigledno imaju usta samo oni koji su spremni da izgovore ono što je hrvatskom uhu ugodno da čuje.

Deklarativno, političari i jedne i druge strane zalažu se za celovitost Kosova, jedni kao neotuđivog dela Srbije (što de fakto ne funkcioniše već deset godina) a drugi kao nezavisne države (koja ni de jure ni de fakto još uvek nije uspostavljena).

Druga faza jeste formiranje Konfederacije Albanija-Kosovo, i pravo na referendum. Istovremeno treba razvijati i zahtev za federalizaciju Makedonije. Što se tiče problema Albanaca Ćamerijske krajine, jedino pravilno rešenje jeste priznavanje genocida nad Albancima.

Da li se ipak radi samo o inatu? Nema nijednog velikog događaja u istoriji BiH koji su sva tri naroda doživeli na jednak način, bilo kao datum zajedničkog trijumfa i ponosa, bilo zajedničke patnje i stradanja, nego ih je baš svaki razdvajao na pobednike i poražene. 

Memoari Karle del Ponte (“Lov – ja i ratni zločinci”) još se nisu ni pojavili u knjižarama a već su izazvali popriličnu uzbunu među onima koji pretpostavljaju, ili znaju, šta će se u knjizi naći.

Euleks se ponaša kao vlast u zemlji. Na vrhu njegove liste prioriteta je sporazum sa Srbijom o policiji, sudstvu i carini. To je bezočno kršenje (fomalnog) suvereniteta Kosove. Mi pružamo podršku protestima koalicije organizacija Kosova protiv sporazuma Euleksa sa Srbijom.

Imamović navodi da je dužnost muslimana da nosi oružje, ubije nevernike i iskoreni „neverništvo ili modernu državu i njene zakone". On, takođe, naglašava da musliman ne sme živeti blizu nemuslimana i da se mora od njih distancirati.

Gospodine Montgomeri, zajedno s političkim elitama u regionu, posebno u Srbiji, sve ove godine sprečavali ste da činjenice o tome šta se dogodilo, zašto, kako i ko je kriv budu spoznate i shvaćene.

Odluka da se tri optužnice protiv Miloševića za Kosovo, Bosnu i Hrvatsku spoje u jedan gigantski slučaj direktno je dovela do četvorogodišnjeg procesa koji bi još i sad trajao da optuženi nije umro. Daleko bolje je bilo imati tri odvojena, uzastopna suđenja.

Srbi koji ne znaju na koju stranu da se okrenu, ni kome da veruju. Srbi koje je ostavila država, a u novu albansku državu ne smeju i ne umeju da se „integrišu“. Dezorijentisani Srbi, sluđeni oprečnim informacijama, konfuzni kao i vesti koje im dolaze sa različitih strana – ponovo sasvim sami.