Pre sto godina, Kraljevina Srbija bila je pretesna za ono što su njeni odgovorni, obrazovani i rodoljubivi građani doživljavali kao „otačastvo“ – današnjim građanima kao i da je ova, avnojevska Srbija prevelika.

Divlje pumpe na severu Kosova mogle bi da budu kamen spoticanja, bez obzira na sav rizik političkih faktora koji bi, eventualno, stali u zaštitu ovakvog poslovanja. Razlog je u tome što vodeće „pumpadžije“ predstavljaju jedan od finansijskih oslonaca srpskih stranaka na Kosovu.

Pre 15 godina, naopake generalizacije u kojima nije bilo razlike između vlasnika crnih mercedesa sa Pala i običnih smrtnika u njihovom okruženju mogle su da se čuju u najvećem gradu RS. Danas se ta žalosna matrica ponavlja, samo u obrnutom smeru.

Pošto je razbijena SFRJ, uništena Republika Srpska Krajina, razdržavljena „dejtonska“ Republika Srpska, srpskoj državi ne preostaje ništa drugo nego da svom snagom brani teritorijalni integritet barem ove preostale „badinterove“ Republike Srbije.

Za međunarodnu zajednicu, vašingtonsku i briselsku administraciju, za određene članove Predsedništva BiHa, za razna udruženja, za neobrazovanog i neupućenog predsednika, važno je da znaju da su se Srbi u Srbiji i Srpskoj kroz istoriju mnogo puta morali pokoravati, ali da se nikada nisu savili pred neprijateljem i osvajačem.

Neće Srbija nestati, jer naš narod ima jednu osobinu koja ga izdvaja od ostalih, a to je inat. Po anglo-amerikanskom projektu naša država će biti osakaćena, teritorijalno, duhovno, ekonomski, politički i vojno. Ali, neće nestati.

Nema ih puno niti su im tiraži veliki. Javna je tajna da se finansijer jednih novina koje pretenduju da budu nosilac tabloidnog novinarstva u Banjaluci hvalio da njega interesuje samo kako što više politički i lično diskreditovati Milorada Dodika.

Da li su povlačenje kroz Albaniju i Solunski front bili istorijska tragedija srpskog naroda, ili je to bio epski podvig veličanja vredan? I povlačenje kroz Albaniju i Solunski front su bili i jedno i drugo. Karakter tragedije je epski. Samo iz tragedije se izlazi katarzom.

Srbi se sa Sarajevom kao svojim glavnim gradom teško mogu subjektivno identifikovati već samim tim što su iz njega velikom većinom proterani. Već prvih dana rata bezmalo svi kadrovi srpske nacionalnosti koji su se zatekli u Sarajevu na čelu privrednih preduzeća, banaka, medijskih kuća, klinika, fakulteta, škola itd. bili su smenjeni.

Neosnovano je tvrditi da je tzv. austrougarsko nasleđe vojvođanskih Srba bilo od presudnog značaja za uspostavljanje autonomnog statusa naše severne pokrajine.