Loše stanje u zemlji iskorištavaju oni izvana koji iz krajnje neprincipijelnih razloga žele da Dodik ode. Postoji mnogo indikacija po kojima se može zaključiti da se u RS priprema „narandžasto proljeće“ („narandžaste revolucije“ koje je orkestrirao Zapad).

(Reagovanje na izlaganja prof. Stankovića u članku “Ostrašćeni istoriografski revizionizam”, Politika, 04.07.2008)
Ono što posebno iznenađuje u izlaganju dr Stankovića, to je jezik isključivosti i preterivanja, sa kulminacijom u svrstavanju revizionista u domen “socijalne psihopatologije”.

Najneprijatniji aspekt kosovskog slučaja je to da je najavljivana humanitarna intervencija poslužila uglavnom za povećavanje obima zločina. U tom pogledu, Kosovski rat ima mnogo zajedničkog sa invazijom Iraka u 2003. godini.

Radni deo ratnih državničkih dana provodio je podupirući Izetbegovićeve stavove na sednicama državnog vrha, a sve u neskrivenoj nadi da će ga i zameniti po predviđenom turnusu. Ta naivna ambicija ga je koštala funkcije: Alija je izašao Tuđmanu u susret i Pepija izbacio iz Predsedništva.

Nikome u Francuskoj ne pada na pamet da rehabilituje višijevce, pristalice maršala Petena, u Norveškoj se ocene o Kvislingu i Knutu Hamsunu ne menjaju, kaže profesor dr Đorđe Stanković.

Otvoreno pismo

prof. dr Đorđu Stankoviću, šefu Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Pristupanje Srbije NATO-u predstavljalo bi poziv za priznavanje Kosova. Ako Srbija postane američki vazal, onda Kosovo više neće biti simbol otpora hegemoniji Vašingtona, pa će svaka zemlja da postupi u skladu sa svojim verskim i drugim simpatijama.

Dejtonski sporazum, opet, nije bio nikakav trijumf srpskog naroda u BiH, nego pre poraz njegovog legitimnog opredeljenja da ova republika, nakon secesije Slovenije i Hrvatske, ostane u sastavu ostatka Jugoslavije zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom.

Jedna "kvazisudska institucija" nastala u prekoračenju nadležnosti Saveza bezbednosti UN, ovih dana pokazuje svoje pravo lice saučesnika u zločinima koji, od početka devedesetih, neprestano traju nad našim narodom.

Posle rata, većina vehabija ostala je da živi u Bosni sa urednim državljanstvima i papirima BiH. Za većinu zločina počinjenih nad Srbima, niko nije odgovarao, a zločinci se i dalje slobodno kreću spremajući se za buduće delovanje.