Зашто је потребно да се овај међународни спор између Хрватске и Србије оконча, да ли је у овом предмету присутан утицај Брисела-Берлина и који је повод (ако постоји) за њихово мешање у овом предмету?

На крају, али не најмање важно, питање је да ли би нас НАТО уопште примио у чланство, све и када бисмо их молили. Јер алијанса функционише на консензуалном начелу, с правом вета сваке чланице.

Власти у Србији сматрају да се СПЦ ''меша у политику '' када износи свој став о КиМ. На пример , председник државе је то изјавио након потписивања срамног Бриселског споразума у априлу 2013, [1] али и након Сабора СПЦ 2018. (''лоше мешање у политику '').

Војвода Марко је достојанствено трпео све те увреде и понижења. Са друге стране, књаз и камарила око њега нису могли да иду до краја у обрачуну са тако популарним човеком. Марка нису могли да ухапсе због корупције, или да га протерају као друге истакнуте војводе из тог рата.

Питање је, заправо, како ће се Русија тада поставити, те да ли ће Вучић још једном „замолити“ Додика или неког другог српског политичког вођу да постигне нови „компромис“ у правцу још једног приближавања НАТО-у, као што је „замолио“ Додика приликом потписивања поменутог „Програма реформи БиХ“? Или ће сви сачекати да Вучић најпре потпише Споразум о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине или некако другачије „реши“ питање Косова*?

Треба ли Митрополија и сви други да се одрекну свога утемељитеља на овим просторима – Светога Саве, да би била подобна? Треба ли да се одрекне Светога Василија Острошкога, којег је рукоположио српски Пећки Патријарх или Светога Петра Цетињског, којег је рукоположио српски Карловачки Патријарх?

Протести против ћирилице не престају и добијају све више присталица. Осамнаестог новембра у Вуковару је одржан “Дан сјећања”. Уз вуковарске домољубе и бранитеље на помен су дошли и њихови многобројни саборци из више градова Хрватске и од њих је образована огромна колона.

Ствар чак није само у томе да би се Србија тиме отворено ставила на страну и учествовала у дејствима чији политички и морални карактер је најчешће крајње сумњив, већ да би се, на тај начин, што и јесте главни циљ свих заговорника приступања Србије НАТО пакту, Србија окренула против Руске Федерације

Србија не смије трговати остацима своје суверености ради безбједности наших грађана у Покрајини. Тај аргумент је, како смо показали, не само неодржив него и, вјерујемо, намјерно лажан – ако говоримо о српским чиновницима који га јавно, пропагандистички бјесомучно износе

Било је очигледно да није знао, а још мање га је то уопште интересовало,да је њихова световност настала тек после 1945. године, када су комунисти почели да од муслимана стварају нацију. Наводна световност није њихова урођена одлика, иако би то изазивачи сукоба у бившој Југославији, који не престају да воде антисрпску пропаганду, желели да наметну јавности.