Стерилни наговештај „црногорског пролећа“

Неколико сати наговјештаја црногорског прољећа, мириса побједе, слободе, револуције и онда по правилу, трули задах унапријед одрађене крађе. Затим, пар дана ћутања, медијског и опозиционог, енергија преварених сплашњава и све се полако враћа у почетни терминал црногорске дистопије и старе добре резигнације. Рекло би се – класика!

Уз више него примјетно, али и значењско, одсуство режимског неукусног тријумфализма, како-тако, затворен је још један паклени круг неоцрногорске политичке теогоније којој је придодато новонастало системско и воштано божанство – Миодраг Лекић. То ће бити, сви су изгледи, једина „промјена“ у мору обећања, нада и избора.    

Невољни и изнуђени протест одржан у суботу наравно да није био ванинституцијални чин. Напротив, то је бланко карта опозиције за конформистички опстанак у институције система (парламент...). То је најјефтинија и најбезболнија варијанта „отпора“ која треба да замијени истинску побуну и ''не дај Боже'' напуштање државног ухљебљења. 

Терминологија најаве протеста говори нам више него довољно. Видно је ослобођена било каквог активизма, бојкота или непослушности. О циљу протеста ни ријечи!? Дакле, све је спремно за још једно превеславање наивних грађана, чији ће глас бити алиби за нову сезону удобних синекура наше врле и преструктуиране опозиције уз понављајућу фантазмагоричну мантра навлакушу: СЛЕДЕЋИ ПУТ СУ ГОТОВИ!!!

Незадовољнике треба ''умирити'', да би их потом опет заледили, дозволивши им сат времена звиждања, викања и скандирања. Отворити им вентил да издуше екстатички и колективно, наравно у контролисаном и фингираном хаосу протеста, који је ништа друго до, да поновим, покриће за огољени опортунизам и устоличење нове-старе опозиционе касте.

Посматрајући г. Лекића, на први поглед је јасно да се ради о једној високо етичкој и еманципованој фигури, а његов повратак у Црну Гору, такав је утисак, мотивисан је искреним и племенитим побудама. И то је народ управо тако и препознао.

Његов национални, културолошки и каријерни амалгам садржи пожељан баланс унутар наметнуте црногорско-српске дихотомије, што му даје лидерски потенцијал.

Међутим, Црној Гори у датим околностима најмање треба опозициони лидер дипломатско-еквилибристичког и церемонијално- блазираног карактера, који ће легализовати нелегално, „гмижући“ по ходницима изопачених државних институција. Тих статиста система, који су ушли као авангарда а потом завршили у најцрњој фарси, препун је парламент. Многи су и осиједјели у њему. Многи и пензију зарадили. Треба ли нам још један такав ''сиједи пензионер''?

Када се вулгарној моћи и оном "институционалном" (читај: дехуманизованом) припише ауторитет ултимативне и одлучујуће инстанце, на што се припрема Лекић, онда се све, најблаже речено, своди на популизам импотентне жеље. У коначном, Вилијам Блејк би пак рекао: „Ко жели, а не дјела, рађа кугу“!

Немојмо се заваравати и продужавати агонију овог обесправљеног робља. Нама данас треба, више него икада, политичар реформаторског и револуционарног прегнућа који ће у руци донијети „мач“ (у симболичком или библијском значењу)! Неко ко ће окупити огромни и свјесно расути антирежимски корпус и бацити „мину“ у темељ сваке окупиране и малигне институцију, а онда покренути све из почетка. То је наша насушна потреба.

Апсурд и парадоксалност црногорске политичке сцене, можда најбоље осликава парабола из Кафкиног "Процеса", о човјеку пред вратима закона. Сјећате се човјека који моли вратара да га уведе у закон, али вратар га упорно одбија, остављајући могућност да ће се то ипак једном можда догодити. Однос између човјека и вратара, неодољиво подсјећа на "институционалне механизме" црногорске политичке (су)реалности. Наиме, црногорска власт је управо једна таква "институција", којој су иманентни осионост и бахатост Кафкиног "чувара закона", једнако колико и сервилно покоравање оног несретног човјека. Злосрећни Кафкин "молилац" је догурао не само дотле да је чак упознао и буве на крагни вратара, него је чак почео и њих да мољака за допуштење које му вратар ускраћује.

Бојати се да је ово пресликана перспектива Лекића, а и наша заједно с њим.

(Подгоричке вијести)