НАТО-модул у Црној Гори

(Фонд стратешке културе, 31.5.2013)

У маркетиншкој агенцији МАПА су као неодлучне и противнике НАТО-а идентификовали „необразоване и сиромашне категорије грађана. У МАПА су као неодлучне идентификовали „необразованије и сиромашније категорије становништва и жене“, а као противнике чланства „оне који се национално изјашњавају као Срби, гласају за просрпске партије, везују се за Српску православну цркву и осећају блискост са Србијом и Русијом“.

Према „Стратегији за националну безбједност Црне Горе“ коју је Влада Црне Горе усвојила, јуна 2006. године „стратешки интерес Црне Горе (је) да, у најкраћем могућем року, постане пуноправни члан НАТО-а и ЕУ“.[1] Прикључење програму „Партнерство за мир“ била је још једна „жеља“ црногорских власти која се нашла у овом документу. Ово је било довољно да се крене у озбиљну кампању која за циљ има да преко педесет одсто грађана Црне Горе прихвати (без алтернативе) систем колективне безбедности Северноатлантске алијансе.

Убрзо је траса ЕУропског пута прерасла у трасу евроатлантских интеграција. Целокупна држава са свим њеним ресурсима, невладин сектор и све друге релевантне институције друштва ставиле су се на располагање НАТО „комуникационој стратегији“. Почела је свеопшта кампања која је требало да убеди просечног грађанина Црне Горе да НАТО није само војна алијанса, већ и савез којим се остварује „владавина права, борба против организованог криминала и економски просперитет“. Према петом кварталном извештају (15. март 2009.) Ненсен дијалог центра из Подгорице, маркетиншка агенција МАПА је, по добијању „посла“ подршке владиној НАТО кампањи (који је био вредан 74,000 евра), направила „Стратешки план комуникације за даље активности Координационог тима за евро-атлантске интеграције“.[2] Предложено је (убрзо и усвојено) да НАТО кампања буде „оптимистичка, едукативна, ведра, уз јасне и кратке поруке (...) У стратешком плану комуникације који је израдила МАПА крајем прошле године као циљне групе за повећање подршке НАТО-у дефинисани су: необразовани, сиромашни, жене и Срби. Према предлогу те агенције кампања ће се базирати на две категорије грађана-неодлучне и противнике НАТО-а.

У МАПА су као неодлучне идентификовали „необразоване и сиромашне категорије грађана-неодлучне и противнике НАТО-а. У МАПА су као неодлучне идентификовали „необразованије и сиромашније категорије становништва и жене“, а као противнике чланства „оне који се национално изјашњавају као Срби, гласају за просрпске партије, везују се за Српску православну цркву и осећају блискост са Србијом и Русијом“.[3]

Усвојени су планови активности и у трећем плану активности предвиђена је израда cost-benefit анализе, „испитивање јавног мњења, емитовање ТВ емисија на државној телевизији“ и све то уз амбициозна очекивања „подизања интензитета кампање и концетрације у медијима као и значајно повећање подршке“[4]. У седишту НАТО-а у Бриселу стално се истицало како кампања треба да буде константна како би се „на што је могуће реалнији начин приказала улога, политички и безбједносни значај НАТО-а (...) формирана је „АЛФА мрежа“ група невладиних организација из Црне Горе у циљу стварања услова за отпочињање јавне дебате о чланству у НАТО; под покровитељством владиног Координационог тима, и на сјеверу Црне Горе формирана је мрежа НВО, ради промовисања идеје чланства у НАТО. У организацији никшићког „Алфа центра“ и Нансен дијалог центра одржан је Требјешки форум, на којем су по први пут учествовали млади из владајућих и опозиционих странака. Закључено је да уопштено у јавности, али и структуре у странкама немају довољно информација о структури и дјеловању Алијансе, као ни о евентуалним аспектима чланства у том савезу. Еуро-атлантски клуб Црне Горе и словачка АТА, а уз покровитељство Министарства иностраних послова Словачке започели су вишемесечни пројекат који подразумева заједничке активности у информисању грађана Црне Горе о процесу НАТО интеграција. За супервизора на пројекту именован је Фратишек Липка, некадашњи предсједник црногорске Референдумске комисије“.[5]

Организоване су међународне конференције, дебате, форуми, округли столови, разне акције које су имале за циљ да око НАТО идеје окупе преко 50 одсто грађана Црне Горе. Значајну улогу су у томе имале НВО: 2006. године основане су Еуро-атлански клуб са седиштем у Подгорици и Алфа центар са седиштем у Никшићу. Њима су у мрежној подршци притекле НВО које делују на територији Црне Горе још од 2000. године али и оне које су настале неколико година касније. Према налазима истраживања Нансен дијалог центра из Подгорице, од двадесет и једне НВО које су анкетиране, њих једанаест има изграђени став о чланству Црне Горе у НАТО; девет су за, две НВО против чланства.[6]

Деловање цивилног сектора који се бави „промоцијом демократије“ „европских и атлантских вредности“ чини се да је више него јасан у Србији посебно после обарања Милошевићевог режима. Потпуно је јасно на који начин делују организације које су инволвиране у праћење избора, заштити и промоцији људских права, приближавању евро-атлатских интеграција. Нема у Србији тајни када је реч о мрежи НВО, које су формиране и којима се руководи из иностранства. Када пишемо о иностранству у овом делу мислимо на Вашингтон, Берлин, Брисел као и друге западне центре моћи који су се после петооктобарске револуције брже-боље похвалили колико су новца, којим лидерима и НВО активистима дали, како су их обучавали и коначно, како су без крви провели револуцију. Међутим, данас простором Балкана владају нове (старе) теме, па тако и нове (старе) активности. Данас, целокупан Балкан треба присајединити НАТО-у и у томе запад користи већ виђена средства у остварењу циља који је недвосмислено приближавање руским границама и урушавање Путинове управе Руском Федерацијом.

За довољне примере, НАТО мреже, деловања и мобилисања „кадрова“ у цивилном сектору Црне Горе, поменућемо два примера: Први је ЦДТ, или Центар за демократску транзицију из Подгорице који постоји и ради од 2000. године. Од мисије која има за циљ „подстицање јавног дијалога, едукацију политичких актера, заговарање и мониторинг институција, процеса и политика, унапређење демократије коју одликују поштена и одговорна власт, динамично цивилно друштво, те активни и информисани грађани“[7]; визије која Црну Гору види као грађанско друштво засновано на демократским вредностима, ЦДТ је организационо раширена мрежа у све четири регије Црне Горе и своје активности проводи преко 5000 активиста. Своје бројне активности проводи преко партнера: од свих државних институција, локалних и образовних институција Црне Горе, локалних НВО (међу којима је и Алфа центар), тако и међународних НВО.

Када смо код међународних „цивилних“ удружења ваља поменути да ЦДТ сарађује са: албанским Друштвом за демократску културу (СДЦ), албанским Центром за људска права (АЦХР), европским покретом Албаније, центром за праћење избора из Азербејџана, Виасна из Белорусије, Центром цивилних иницијатива (ЦЦИ), Центром за промоцију цивилног друштва из БиХ, међународним друштвом за фер изборе и демократију, и следе слична НВО из Холандије, Хрватске, Ирака, Јерменије, Казахстана, Киргистана, Косова, Македоније, Молдавије, Пољске, Румуније, Голос из Русије, САД (НДИ-национални демократски институт за међународне односе), Србијом, Словачком и Украјином.

Свакако да активности ЦДТ не би било могуће провести у таквом континуитету без издашне финансијске подршке њихових донатора међу којима су: УСАИД, НДИ, НЕД, Балкански фонд за демократију, Амбасада САД из Подгорице, Фондација институт за отворено друштво - представништво Црна Гора, Фридом хаус, Канадска агенција за међународни развој (ЦИДА), Фонд Партнерство за транспарентност, Иницијатива за реформу локалне самоуправе и јавних служби Института за отворено друштво из Будимпеште; из ЕУ ту су Европска комисија, Организација за безбедност и сарадњу у Европи - мисија у Црној Гори, министарство спољних послова Холандије и Пољске, Програм помоћи иностранству из Пољске, Развојна помоћ Словачке, Амбасада Краљевине Холандије, НАТО јавна дипломатија, Међународна организација за миграције, као и фирме смештене у Црној Гори међу којима је Кока Кола, Т-мобajл, Ерсте банка и многи други. Признаћете подужи списак бораца за „демократију“.

Две главне теме ЦДТ данас су прикључење ЕУ и НАТО. У складу с тим ЦДТ организује конференције за новинаре, трибине, онлајн истраживања, јавне дебате... Када смо код планова активности који се односе на чланство у НАТО (као и код саме НАТО методологије мобилисања кадрова), организација која је основана 2006. у Никшићу, Алфа центар (као и многе друге НВО из мрежног модула запада) у јавности је заступљена преко свог извршног директора Александра Дедовића, (и као што смо већ поменули сарадник је ЦДТ). Овај некадашњи припадник војних снага Црне Горе (па тако и учесник ратова) јавности и није био познат, што многи доводе у везу са његовом природом посла: „Након ратних открио је и друге своје склоности, па се запослио у америчком комитету за избеглице и неких три године под том легендом дјеловао широм Балкана. Потом одлази у Ирак, где је био амерички агент за врбовање и обуку кадра „за обезбеђивање објеката и људи“. Око 2005, Дедовић је службеник Секретаријата за расељена лица Владе Црне Горе. У новембру 2006, открио је Дедовић ново подручје интересовања - „афирмацију чланства Црне Горе у НАТО“: Његову НВО (...) финансира сектор за јавну дипломатију НАТО“.[8] Не без разлога седиште Дедовићевог Алфа центра налази се у Никшићу, на северу Црне Горе који је таргетиран на мапи пута НАТО као жариште просрпских (па тако и проруских) „снага“.

Поред бројних активности као и позамашних свота новца, у Црној Гори се НАТО пројекат не реализује према амбициозним очекивањима. Напротив. У покушају организовања трибина у Херцег Новом и Никшићу, НАТО промотери доживели су фијаско: уместо (очекиваних) аплауза добили су звиждуке, сирене и полупразне сале: „Морамо имати у виду ментални склоп црногорских грађана који жели да прихвати већинско понашање, а то је да већина НЕ подржава чланство у НАТО и да стога не жели да одступи од таквог модела размишљања и средине у којој живи и ради. Просјечан црногорски грађанин не жели да има другачији став од оног који има његова околина“, рекао је Дедовић поводом истраживања портала Радио-телевизије Црне Горе, покушавајући тако да објасни: како различите резултате многих истраживања; тако и реалност да је прво постављени циљ НАТО-обезбедити преко 50 одсто присталица чланства Алијансе међу грађанима Црне Горе, у ствари, (за сада) недостижан. Међутим то не значи да запад одустаје од свог пројекта. Напротив. „Важно је да црногорски грађанин разумије НАТО и предности и обавезе које чланство доноси. САД гледа на Црну Гору и њене грађане као на наше партнере и пријатеље и америчка Влада ће и даље подржавати тежње Црне Горе ка чланству у НАТО-у“[9] рекла је америчка амбасадорка у Црној Гори С. Браун у интервјуу за лист Побједа.

И потпуно је извесно, да ће САД интензивно улагати у свој производ какав је НАТО модул у Црној Гори, поготово када се има у виду да је у периоду од 2001-2009, Амбасада САД уложила 1,557.453.00 кроз разне мале грантове у „ширење демократије“ у Црној Гори. Када бисмо мерили целокупну суму коју је запад за „друштво једнаких могућности“ прелио у Црну Гору: поставља се питање - да је заиста стало до тако демократски уређеног друштва, зар не би било логичније да се позамашна финансијска подршка уместо у НВО определила грађанима Црне Горе. Сасвим сигурно би тако била омогућена „карта“ за бољи и одрживији стандард. Али не, ово није на дневном реду неолибералних јастребова који у мале и сиромашне земље долећу из разних западних центара моћи у потрази за профитом и сламањем свега што би чак и у најави имало обележја словенског духа и православља - свега што би, у ствари, подсећало на Русију. 

Хоће ли НАТО успети у овом походу, остаје да се види. Како сада ствари стоје, слободарска Црна Гора се буди а њен поглед увек и једино сеже ка страни излазећег Сунца. Ову чињеницу ниједна западна монета не може да купи јер нема цену... јер је део генетског кода покореног народа... јер је део слободарског духа. А то је оно што материјалистички устројен запад никада неће моћи да разуме... јер не може.