Српске снаге безбедности повукле су се са Косова у јуну 1999. године, после потписивања Кумановског споразума. Уместо „мултиетничке демократије”, НАТО и УНМИК донели су Косову албанску власт и етничко чишћење Срба, процват криминала и корупције.

Сматрам да би за разматрање могао бити добар и предлог моје маленкости да ФБИХ има четири кантона: два централна, мешовита, који би остали непромењени, те Херцег-Посавски (који укључује Кантон 10 и Западнохерцеговачки) и Унско-Босански. Избор делегата у Дом народа ФБИХ остао би непромењен.

Као гаранција да би исход 2025. био повољнији него 1995, замишљено је да овог пута чим Бошњаци закувају, Амери долете авионима и комшијама који неће јединствену БиХ баце бомбе, а њима вреће долара. Што је баби мило, то јој се и снило.

Било који политичар из Сарајева који би данас покушао градити компромисну стратегију са Републиком Српском аутоматски је суочен са оптужбом за пакт с самим Ђаволом. Неуспех умерене линије СДА, а успех екстремиста попут Силајџића или Лагумџије, најбоље то доказује.

Ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења.

Алији је било више стало до Башчаршије и Бегове џамије него до целе БиХ, а Милошевић му је у Дејтону изашао у сусрет и изазвао гнев руководства РС. Испоставило се да је то била жртва тешке фигуре за добитак партије: Сарајево је изгубљено да би опстала РС.

Ако политичари Босне и Херцеговине не учине нешто да промене своју политичку националну реторику која раздваја људе и не боре се против перцепције да су њихови људи ратнохушкачки човекомрсци, онда она мисао да је међуетничка мржња једина светла тачка може да се покаже тачном.

Са таквим ставом, БиХ би могла бити доведена у позицију предратног стања: Бошњаци и Хрвати ће изгласати улазак БиХ у НАТО алијансу, не марећи за супротан став грађана РС, па из тога црпети „легитимитет“ да позову НАТО снаге да, је ли, уведу целу БиХ у своје окриље.

Осим елементарне персоналне димензије, „сукоб“, логично, има и интересну конотацију. Она се огледа у Комшићевом негодовању поводом чињенице да садашњи предсједник СДП-а, преко тандема Марин Иванишевић – Дамир Хаџић усмјерава све финансијске токове.