Те сличности су значајне и због тога што се за нову државу која је у недељу проглашена у Приштини тешко може рећи да ће бити независна. Уместо тога, оно што се сада појавило на југу од реке Ибар јесте постмодерна држава.

Будући да су тероризам и међународни криминал две највеће бриге Америке у овом региону, независност Косова сигурно не може повољно утицати ни на једну од њих. Остаци старе терористичке организације ОВК, која се бавила трговином дрогом и оружјем, и даље су активни.

У Србији имамо потпуно другачију ситуацију. Имамо Европу која никад није издала Србију, Тадића, којег Европа сматра проевропски оријентисаним, као и 50% српских грађана који су се јавно изјаснили против Европе.

Данас поподне стојим пред вама као један поносан Европљанин и као један постиђени Европљанин. Ми се залажемо за мир. Ми смо за споразуме. Ми смо за сагласност. Ми смо Европљани. Косово ће остати део Србије заувек.

Били смо уважавани од европских држава и светских сила само када смо били верни себи и својој слободарској традицији. Наравно, историја нам казује да смо у таквим борбама некада побеђивали, а некада губили. Међутим, увек смо се потврђивали као историјски народ.

Бошњаци очекују да се Србија извини за геноцид у Сребреници, што значи да индиректно призна и да га је починила, упркос супротној одлуци Међународног суда, који је такву оптужбу одбацио. Следећи услов јесте да „агресорска и геноцидна" Србија плати ратну одштету.

Природно је очекивати да се власт у Београду не либи да узме у политичку заштиту РС сваки пут када постоји основана сумња да се нарушава дејтонска позиција РС. То подразумева и да се званични Београд не упушта у неку политичку авантуру попут „Истанбулске декларације“.

Останак у Југославији је гарантовао мир без људских и материјалних жртава, те живот Срба и Муслимана у једној држави без одвајања државним границама Срба у Србији и Црној Гори од Срба у БиХ и без одвајања Муслимана у БиХ од Муслимана у Санџаку.

После оволико времена, енергије и ризика колико је уложио у један промашен пројекат, а онда и брже боље спасавање враћањем на претходно стање, Златко Лагумџија остаће запамћен као генератор "тоталног колапса бошњачке политике".

Прагматични вођа СДП-а је очито схватио да ништа од тога данас не пије воде у Босни, те је након авантура проценио да се договор о садашњости и будућности БиХ ипак мора водити са Бањалуком и са Мостаром.