Босанске лекције Свони Хант

(Прес РС)

„Батлер је отворио врата, премијер Силајџић је ушао и пољубио ме у чело. Знајући за Силајџићеве романтичне склоности, договорила сам се са батлером да улази сваких 15 минута. Силајџић је тражио сендвич и добио га у подне чим је дошао, али појео га је тек у поноћ, пред одлазак. На растанку ми је рекао: ‘Зима долази. Требало би да дођем поново, на још једну вечеру крај вашег камина... Јасно је да смо ви и ја морали да се сретнемо. Ми ћемо бити заједно, мада можда не на овом свету. Ми смо две звезде на небу и судбина је одлучила да се наше путање укрсте. Лаку ноћ душо’.“

Цитирани редови представљају сећања госпође Свони Хант, америчке амбасадорке у Бечу из времена рата у БиХ. На страну шесточасовна дужина дипломатског састанка, 24 батлерова уласка у просторију, сендвич који је пола дана бајатио поред огладнелог госта, предострожност амбасадорке и насртљивост премијера, на страну бројне политичке и неполитичке асоцијације које се читаоцу намећу поводом честих сусрета две сентименталне душе. Ради се о фрагментима књиге озбиљног наслова - „Босанске лекције за глобалну безбедност", из пера утицајне ауторке (професорка на Харварду и чланица Савета за спољне послове САД) која се и те како тиче Срба, Српске и Србије. На основу описаних присних бечких контаката, Свони Х. је закључила да је Харис С. „политичар који се најдоследније залагао за различитост у јединственој држави БиХ". Због тога је, како вели, „на брифингу у команди Америчких оружаних снага за Европу у Штутгарту 1994. критиковала главнокомандујућег генерала Чака Бојда што босанске лидере назива муслиманима, иако су се они заветовали да ће штитити мултиетничко друштво насупрот агресорима који су у име ‘велике Србије' истеривали Србе из њихових кућа". Наводи да ју је генерал Бојд касније у четири ока упозорио да не треба да подлеже муслиманској пропаганди и да нема добрих момака у босанском рату, али да је она била чврсто уверена и упорна... „Али мени су ти људи долазили у кућу и толико пута смо вечерали заједно, знам какви су", инсистирала је Свони.

А ти гости на вечерама у њеној резиденцији били су супруга и деца Ејупа Ганића, који су цели рат провели у Бечу, па се тако преко њих уверила да ни глава породице није никакав екстремиста „како су га описивале америчке обавештајне службе, укључујући и Цију". Иако јој је генерал Бојд саветовао да понекад вечера и са Србима, Свони Хант у тој прилици није веровала извештајима Ције, али када се на другом месту позива на невероватне податке да су 90 одсто ратних злочина починили Срби, онда истој обавештајној агенцији безрезервно верује. Ауторка такође наводи и да су „трупе Насера Орића већ током 1992. у источној Босни убиле више од 13.000 Срба, да су многе мучили и живе спаљивали у кућама", али очито није имала у виду да се наведени проценат српских злочина и наведени број српских жртава никако не уклапају у званичне податке о укупно стотину хиљада побијених током целог рата у БиХ.

Сличних недоследности, контрадикција и непрецизности није лишена ни елаборација основне тезе књиге „Босанске лекције за глобалну безбедност", а то је да САД треба да делује као светски полицајац - брзом и насилном акцијом. Свони Хант је тако „навијала за бомбардовање Србије, иако је касније увидела да се све могло постићи ненасилном акцијом као што је подршка штрајкачима, издавачима, медијима и невладиним организацијама". Пре тога је била за војну интервенцију у Босни, али се у томе није предомислила. Напротив, и даље сматра да је једини проблем што српски положаји у БиХ нису бомбардовани раније, и то би била та „лекција за глобалну безбедност" коју смо добили захваљујући њеној књизи. А до закашњења је наводно дошло зато што „Клинтон није служио војску па се дуго либио да делује као врховни командант", зато што је „начелник Здруженог штаба генерал Колин Пауел хтео да каријеру заврши успехом у Ираку, а не могућим неуспехом у Босни", зато што је „министар одбране Лесли Аспен дошао у сукоб са генералитетом око укидања дискриминације хомосексуалаца у америчкој војсци", зато што „није било консензуса између Беле куће, Пентагона и Стејт департмента и, напокон, зато што су „главни актери у америчкој политици тога времена били инспирисани различитом литературом о Босни: једни су читали Ребеку Вест, други Ноела Малкома, трећи Семија Хантингтона.

Могуће је, исто тако, да су, рецимо, ружне девојачке успомене на Београд утицале на антисрпско расположење Медлин Олбрајт, као и да га је она током кућних седељки делом преносила на Хилари Клинтон, а да је опет председник Били био осетљив на коментаре своје супруге, бар до појаве Монике Левински, баш као што је и госпођа Свони била дирнута шармом Хариса Силајџића и ганута санџачким грађанизмом Ганића. Али, спољна политика једине суперсиле ипак се вероватно заснивала на нешто озбиљнијим претпоставкама које професорка светски угледног универзитета и чланица глобално моћног савета мање узима у обзир.

Да би до америчке војне интервенције уопште дошло, била закаснела или не, најпре је требало да избије рат у Босни, а изазван је њеним преурањеним међународним признањем, које су предводиле управо САД, и Изетбеговићевим повлачењем потписа са Лисабонског споразума, чему је кумовао управо амерички амбасадор Цимерман. Вашингтон је и након тога годинама систематски саботирао све мировне напоре Европљана како би показао да је и после пада Берлинског зида и нестанка „црвене опасности" и даље неопходан опстанак и останак НАТО-а на Старом континенту. О свему томе постоје недвосмислена сведочења међународних посредника Хозеа Кутиљера, Сајруса Венса, Лорда Овена, а однедавно и Торвалда Столтенберга, док се описани мотиви америчке стратегије у Босни у озбиљној литератури узимају као опште место и изван су дискусије.