Одговори на накарадну структуру БиХ су различити. Сарајевски политички естаблишмент сматра да је “кључ” у стварању “програмске” коалиције на нивоу Босне и Херцеговине, састављене од аутентичних Бошњака и лажних Срба и Хрвата

У анализи тренутног стања косовског питања свакако треба „почети од почетка“, а то је оксиморон који су председник Србије и Демократска странка успешно наметнули за идеолошки темељ целокупне српске политике – „и Косово и Европа“.

У посљедње вријеме дувају неки нови вјетрови, збуњујући за опскурна створења којима је иначе све јасно. Напримјер, извјесни Рамо Мехмедовић на улици у Сарајеву приђе предсједнику РС Милораду Додику и почне да му тупи о томе како је Република Српска «такозвана» и «геноцидна»

Изгледа да прозвођачима те фантастичне тезе и није циљ да се открије комплексна истина о ратним страдањима у БиХ, колико да одрже мит међу Бошњацима како су се они само онако “голоруки” бранили од Срба са “геноцидном намером” смишљеном у Београду.

Када објекат манипулације добровољно сарађује са моћником, пресудну улогу игра телевизија и у наредном периоду на електронском небу БиХ и РС ваља очекивати поплаву порука које имају за циљ да ослабе отпор “разарању ентитета” и “реинтеграцији државе”.

Не разумијем, такође, зашто су са свих страна дигли галаму на реиса што се мијеша у политику. Код муслиманских народа веза између цркве и државе није радикално прекинута.

На питање да ли овај напад на Тачијеву кућу може бити повезан са старим непријатељством између њега и Рамуша Харадинаја, Ељшани је одговорио да нема таква сазнања, али да се сви могући мотиви овог догађаја испитују. 

У депеши америчког амбасадора у БиХ Чарлса Инглиша из јануара 2009. године стоји да се Милорад Додик све више супротставља европским перспективама.

Да не би било недоумица шта се заправо хоће, америчке и проамеричке европске дипломате у неформалним разговорима све чешће отворено помињу да се показало да за БиХ није најбоље рјешење консоцијација, него власт већинске нације са заштитом мањина.

Након информација о еволуцији спољнополитичких структура долазимо до поенте. Брисел до политичких одлука долази дугим процедурама преговарања и усаглашавања свих чланица, па се то односи и на спољну политику ЕУ, док у Вашингтону све то иде много једноставније.