Било који политичар из Сарајева који би данас покушао градити компромисну стратегију са Републиком Српском аутоматски је суочен са оптужбом за пакт с самим Ђаволом. Неуспех умерене линије СДА, а успех екстремиста попут Силајџића или Лагумџије, најбоље то доказује.

Ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења.

Алији је било више стало до Башчаршије и Бегове џамије него до целе БиХ, а Милошевић му је у Дејтону изашао у сусрет и изазвао гнев руководства РС. Испоставило се да је то била жртва тешке фигуре за добитак партије: Сарајево је изгубљено да би опстала РС.

Ако политичари Босне и Херцеговине не учине нешто да промене своју политичку националну реторику која раздваја људе и не боре се против перцепције да су њихови људи ратнохушкачки човекомрсци, онда она мисао да је међуетничка мржња једина светла тачка може да се покаже тачном.

Са таквим ставом, БиХ би могла бити доведена у позицију предратног стања: Бошњаци и Хрвати ће изгласати улазак БиХ у НАТО алијансу, не марећи за супротан став грађана РС, па из тога црпети „легитимитет“ да позову НАТО снаге да, је ли, уведу целу БиХ у своје окриље.

Осим елементарне персоналне димензије, „сукоб“, логично, има и интересну конотацију. Она се огледа у Комшићевом негодовању поводом чињенице да садашњи предсједник СДП-а, преко тандема Марин Иванишевић – Дамир Хаџић усмјерава све финансијске токове.

Зоран Милановић је дошао као премијер већ европске Хрватске, са у Бриселу већ лиценцираним познавањем неписаних стандарда и процедура за успостављање хрватске равноправности у Федерацији, без потребе за Месићевим глуматањима.

Непознато је и какав то „кредибилан напор“ у решавању овог проблема очекују у Бриселу, изузев ако то није последња порука из Савета Европе да је „дејтонски Устав БиХ донекле застарио, јер не гарантује једнака права свима”.

Моћ Еулекса и сепаратистичко-терористичких институција “независног Косова” зависи од пристанка, послушности, покорности и сарадње Срба. Без учешћа Срба извори њихове политичке моћи неће моћи да се напајају и биће немоћни да спроведу своје планове.