Ако политичари Босне и Херцеговине не учине нешто да промене своју политичку националну реторику која раздваја људе и не боре се против перцепције да су њихови људи ратнохушкачки човекомрсци, онда она мисао да је међуетничка мржња једина светла тачка може да се покаже тачном.

Са таквим ставом, БиХ би могла бити доведена у позицију предратног стања: Бошњаци и Хрвати ће изгласати улазак БиХ у НАТО алијансу, не марећи за супротан став грађана РС, па из тога црпети „легитимитет“ да позову НАТО снаге да, је ли, уведу целу БиХ у своје окриље.

Осим елементарне персоналне димензије, „сукоб“, логично, има и интересну конотацију. Она се огледа у Комшићевом негодовању поводом чињенице да садашњи предсједник СДП-а, преко тандема Марин Иванишевић – Дамир Хаџић усмјерава све финансијске токове.

Зоран Милановић је дошао као премијер већ европске Хрватске, са у Бриселу већ лиценцираним познавањем неписаних стандарда и процедура за успостављање хрватске равноправности у Федерацији, без потребе за Месићевим глуматањима.

Непознато је и какав то „кредибилан напор“ у решавању овог проблема очекују у Бриселу, изузев ако то није последња порука из Савета Европе да је „дејтонски Устав БиХ донекле застарио, јер не гарантује једнака права свима”.

Тугу и очај Грбавичана, осуђених на живот без дјеце, очева и браће, којима ево већ 19 година 8. март свањава као Велики петак, одавно већ мало ко у дистрикту чује, још мање поштује. Не разумију ови несрећници, попут Ратка и Вајке Томић који тог дана остадоше без оба сина.

Моћ Еулекса и сепаратистичко-терористичких институција “независног Косова” зависи од пристанка, послушности, покорности и сарадње Срба. Без учешћа Срба извори њихове политичке моћи неће моћи да се напајају и биће немоћни да спроведу своје планове.

Једногласном одлуком СБ УН да подржи јасно дефинисане услове Србије везане за распоређивање Еулекса природа те мисије је потпуно промењена. Оваквом одлуком СБ УН потврђена је Резолуција 1244 којом се гарантује суверенитет Србије.

Само Косово остаће симбол сиромаштва, корупције и криминала све док транснационалне компаније буду заинтересоване за подршку мафијашкој владајућој класи.

Показује се поново да смо ми, односно наша власт, људи кратког даха. И када се не ради о злој намери, о намерном занемаривању и отупљивању декларисане националне политике, ради се о површности и немару.