Србија је до сада била изванредно успешна. Будући да не постоји магичан број након којег се нека земља може сматрати истински сувереном, дипломате Сједињених Држава кажу како ће Косово постићи критичну масу пошто га призна негде између 50 и 100 земаља.

У СДА су, можда баш због тога, решили да буду знатно чврши преговарачи и на данашњим “ситницама” као што су буџет и амандмани на Устав РС, мада, рецимо, један од тих амандмана предвиђа  успостављање механизма преноса надлежности са ентитета на ниво БиХ.

Ја сам решење вековних антагонизама између Срба и Албанаца на Косову и Метохији видео у компромису историјског и етничког права. Тај компромис подразумева право Албанаца да се уједине са својом матицом Албанијом, са територијама на којима су већина.

Српске снаге безбедности повукле су се са Косова у јуну 1999. године, после потписивања Кумановског споразума. Уместо „мултиетничке демократије”, НАТО и УНМИК донели су Косову албанску власт и етничко чишћење Срба, процват криминала и корупције.

Сматрам да би за разматрање могао бити добар и предлог моје маленкости да ФБИХ има четири кантона: два централна, мешовита, који би остали непромењени, те Херцег-Посавски (који укључује Кантон 10 и Западнохерцеговачки) и Унско-Босански. Избор делегата у Дом народа ФБИХ остао би непромењен.

Као гаранција да би исход 2025. био повољнији него 1995, замишљено је да овог пута чим Бошњаци закувају, Амери долете авионима и комшијама који неће јединствену БиХ баце бомбе, а њима вреће долара. Што је баби мило, то јој се и снило.

Било који политичар из Сарајева који би данас покушао градити компромисну стратегију са Републиком Српском аутоматски је суочен са оптужбом за пакт с самим Ђаволом. Неуспех умерене линије СДА, а успех екстремиста попут Силајџића или Лагумџије, најбоље то доказује.

Ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења.

Алији је било више стало до Башчаршије и Бегове џамије него до целе БиХ, а Милошевић му је у Дејтону изашао у сусрет и изазвао гнев руководства РС. Испоставило се да је то била жртва тешке фигуре за добитак партије: Сарајево је изгубљено да би опстала РС.