Срби су пре десет година кажњени бомбама, а косовски Албанци десет година касније, упркос протеривању Срба и паљењу њихових кућа и цркава, бивају награђени тиме што је више од 50 земаља признало нелегалну независност наше јужне покрајине.

Истрајне активности на ширењу истине о Косову и страдању тамошњег српског народа, у Русији, Белорусији, Грчкој, Румунији, Кипру, не само што би побудиле јавно мнење тих земаља, већ би и тамошње владе подстакле да се са нама енергичније боре за елементарну правду.

ЕУ је и даље оптерећена недостатком консензуса у вези с Косовом, пошто Шпанија, Словачка, Грчка, Румунија и Кипар – свака понаособ дубоко свесна сопствених унутрашњих националних неприлика у вези са самоопредељењем – одлучно ускраћују признавање независности.

Стратешка одлука моје земље да на једнострано проглашење независности Косова одговори обраћањем Међународном суду правде, после одобрења које је прошле године дала Генерална скупштина УН, представља типичан пример заокрета ка миру на  западном Балкану.

Мислим да се подјела на два ентитета донекле учврстила. Као прво, зато што је руководство РС у посљедњих седам година показало довољно самопоуздања, одлучности и вјештине да одбрани „мањи ентитет“. Друго, бошњачка страна није ни покушала да Србе придобије за такве промјене.

У значајној мјери, „салдо“ на локалном нивоу зависи од виших степеница у хијерахији власти, тако да није баш свеједно шта се дешава у ентитету, дистрикту, кантону, па и у прилично виртуелној категорији познатој као БиХ.

Две деценије након међународног признања централне југословенске републике као државе и тврдоглавог инсистирања на њеном одржању као геополитичке нужности, свет изгледа напокон схвата да ту од самог почетка нешто није било како треба и да је зато отпор на грбавом терену практично несавладив.

Пред крај рата када је било јасно да ће Изетбеговић и Бошњаци неким Дејтоном добити мање него што им је Кутиљеро нудио а Караџић и Бобан на ту понуду ставили потписе још пре почетка самог рата.

Од читаве те дневнополитичке математике, важније је ко ће у дефинитивном расплету чинити владајућу структуру, прије свега на нивоу БиХ, али и у Федерацији. Бизарно, али веома извјесно – никаквог расплета неће ни бити, све до нових избора 2014.