У Србији имамо потпуно другачију ситуацију. Имамо Европу која никад није издала Србију, Тадића, којег Европа сматра проевропски оријентисаним, као и 50% српских грађана који су се јавно изјаснили против Европе.

Бошњаци очекују да се Србија извини за геноцид у Сребреници, што значи да индиректно призна и да га је починила, упркос супротној одлуци Међународног суда, који је такву оптужбу одбацио. Следећи услов јесте да „агресорска и геноцидна" Србија плати ратну одштету.

Природно је очекивати да се власт у Београду не либи да узме у политичку заштиту РС сваки пут када постоји основана сумња да се нарушава дејтонска позиција РС. То подразумева и да се званични Београд не упушта у неку политичку авантуру попут „Истанбулске декларације“.

Останак у Југославији је гарантовао мир без људских и материјалних жртава, те живот Срба и Муслимана у једној држави без одвајања државним границама Срба у Србији и Црној Гори од Срба у БиХ и без одвајања Муслимана у БиХ од Муслимана у Санџаку.

После оволико времена, енергије и ризика колико је уложио у један промашен пројекат, а онда и брже боље спасавање враћањем на претходно стање, Златко Лагумџија остаће запамћен као генератор "тоталног колапса бошњачке политике".

Прагматични вођа СДП-а је очито схватио да ништа од тога данас не пије воде у Босни, те је након авантура проценио да се договор о садашњости и будућности БиХ ипак мора водити са Бањалуком и са Мостаром.

Највећа непознаница остаје ставка из „мапе“ магловито означена као „дефинисање ефикасног механизма координације о питањима ЕУ”. Ако се узме у обзир да већ годинама трају превирања о примени пресуде “Сејдић,Финци”,  онда ће за дефинисање овог “механизма” требати много више времена.

Бошњаци заиста и јесу директно наслеђе османске окупације данашње БиХ, односно исламизације њеног хришћанског становништва. Током наредних векова на бази посебне религије формирала се и специфична култура, а после на њој надградио недовршени бошњачки национални идентитет.

Наравно, требало би признати да је ово катастрофа за Србе и заиста велика неправда у смислу да је тиме нанета увреда њиховом поносу и историји. Међутим, ову неправду су сами себи нанели.

Где смо сада и куда ћемо ? Да ли је иком од њих „пало на памет“ да је објективно одговоран? Да врши најодговорније државне функције у тренутку када држава престаје да постоји, а део територије јој се откида?