РС и Србија – шта (не)могу Додик и Николић?

Коначно се догодио и први званични сусрет старог председника РС са новим председником Србије: „у пријатељском разговору“[1] Милорад Додик и Томислав Николић су, изгледа, решили да - упркос давним аномозитетима[2] и скорашњим политичким несугласицама[3] - пронађу начин за снажнију сарадњу РС и Србије. Хоће ли до снажније сарадње и доћи, питање је на који ћемо одговор морати још да сачекамо. Истина је да се специјалне и паралелне везе унапређују на просветном, културном и спортском плану, има неких помака у области здравства, али се, рецимо, економска „сарадња“ углавном одвија у једном смеру: РС је и даље једно од најзначајнијих тржишта за извоз из Србије, дочим је извоз из РС у Србију и даље оптерећен административним баријерама. Тако се, на пример, из једног документа Привредне коморе РС може видети да је и оним малобројним фирмама из Српске „лепо“ отежан извоз у Србију, а некима су трошкови извоза чак пет-шест пута већи неголи фирмама из Србије које извозе у Српску[4]!?

Овај крупан проблем није од јуче, тачније траје већ неколико година, а до сада нико није дао ваљан одговор на питање зашто већ није решен. Тим пре што су у протекле четири године и владе и председници и РС и Србије непрестано истицали како је сарадња РС и Србије све боља. Истина је, међутим, да би сарадња у оквиру Споразума о специјалним и паралелним везама могла да се развија много боље, те да су они неразумни проблеми већ могли бити решени. Другим речима, ако већ власти Србије као земље матице Србима у РС - а тако је доживљава већина Срба и српских политичара са обе стране Дрине - нису у стању да пруже неку врсту макар и симболичне економске помоћи Српској, онда не би требало ни да се понашају маћехински, онемогућавајући економску сарадњу на равноправним основама.

Даље, природно је очекивати да се власт у Београду не либи да узме у политичку заштиту РС сваки пут када постоји основана сумња да се, под плаштом европских интеграција БиХ, нарушава дејтонска позиција РС. То подразумева и да се званични Београд не упушта у неку политичку авантуру попут „Истанбулске декларације“ коју је пре две године Николићев претходник Борис Тадић потписао без икаквих консултација вођства РС. Иако та декларација практично није наудила РС, многе је у РС наљутила, а делом и уплашила од помисли на шта би тадашње власти у Београду можда још биле спремне зарад сопственог бенефита. Па, ипак, Тадићев каснији покушај да, на сугестије из Вашингтона и Брисела, некако „умири“ Додикову реторику успео је тек на неколико месеци. Додик се, истина, потом „примирио“ у пречестом помињању референдума, али су и његови и ставови осталих српских политичара о неупитности дејтонске позиције РС остали бритки и јасни.

То би можда могло да значи да су у Бриселу увидели да не вреди пуно инсистирати да власти у Београду буду увек расположене за „зауздавање“ српских политичара у Бањалуци којима се никако не свиђа да зарад европске будућности БиХ изгубе било коју од полуга самосталности РС. Ипак, не треба бити сасвим сигуран да се тај захтев за „зауздавањем“, макар у некој мекшој форми, неће у неком тренутку поново из Брисела или Вашингтона поставити пред нове власти у Београду: да, рецимо, Додик „само“ снизи свој „свађалачки“ тон према Сарајеву; или, пак, да се тај политички услов Београду постави само зато што га није могуће остварити без обзира ко у Бањалуци столује. При томе, не треба уопште сумњати да бошњачки политичари у Сарајеву неће искористити сваку прилику да у Бриселу и Вашингтону затраже да Београд „интервенише“ у Бањалуци, не толико што у то верују, већ пре свега да би власти у Београду покушали да представе - зато што не „интервенишу“ - у најмању руку, као заклете „рушиоце“ БиХ. На то, уосталом, јасно указује писмо председавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ Дениса Бећировића упућено председнику Скупштине Србије Небојши Стефановићу због његовог става да је РС држава[5]. То „отворено писмо“ представља, заправо, жалбу једног високопозиционираног бошњачког политичара упућену западним савезницима и Турској са оптужбом да Београду и Бањалуци не треба веровати ни када се чврсто држе Дејтонског споразума.

Ипак, највећа непознаница у српско-српском политичком деловању остаје будуће заједничко држање Београда и Бањалуке према Косову и Метохији. У време док председник Србије „спрема националну стратегију за Космет“[6], председник РС је, након састанка са њим, поручио да је проблем Космета “прича у којој треба да се интегришу ставови и РС и Србије, без икаквог оклевања и без имало спекулација”[7]. Но, имајући у виду Додиков став “да у државном смислу приоритет број један Србије јесте Косово, али у националном смислу приоритет број један је РС, јер овде живи милион и 400 000 Срба”[8], затим Додиков лични став о подели Космета[9] који је идентичан ставу Додику блиског премијера Србије Ивице Дачића[10] - можда неће бити необично ако се као крајњи циљ нове стратегије појави управо тежња за поделом Космета/”поделом суверенитета” на Космету, око које ће се окупити вођства и Србије и РС. Ваља очекивати да и у Београду и у Бањалуци рачунају да ће се у том стратешком послу можда срести и са захтевом Запада за “уступак” у БиХ који би се, заправо, односио на “поделу суверенитета” РС, што не може водити ничему другом до слабљењу дејтонске позиције РС. Но, ваљда ће судионици имати спремне одговоре на све те изазове који их чекају у будућности. У међувремену, ништа их не спречава да више пораде на учвршћивању специјалних и паралелних веза РС и Србије.