Колапс бошњачке политике

На сцени је тотални колапс бошњачке политике... Све се закувало због себичности и сујете неких бошњачких политичара..., изјавио је ономад Шаћир Филандра са Факултета политичких наука у Сарајеву. У прилогу од прошлог уторка на овом истом месту указали смо да ће Лагумџијино двогодишње поигравање са скоро свим хрватским и бошњачким странкама на крају довести до белаја у његовој властитој странци и да ће то, с обзиром на водећу позицију СДП, изазвати и шире проблеме у ФБиХ и БиХ. Наравно, није било тешко предвидети да ће се побунити сви изневерени и преварени: од хадезеоваца и хрватских платформаша до есдеаоваца и комшићеваца. Али, може ли се ипак баш све свести на егоманију и мегаломанију једне особе?

На појавном нивоу јесте све заиста почело од тога што лидер СДП-а никако није могао да се помири са неочекивано малим личним пробитком од победе своје странке. Но, независно од изборног резултата, по националном турнусу у заједничким органима, функција председника Савета министара требало је да припадне Хрватима, а министра спољних послова - Србима. Месецима је Златко калкулисао и комбиновао са Мостаром и Бањалуком да би се напокон докопао бар овог мањег кадровског профита. Са надом да ће касније, у другом кораку успети да понови операцију скока са министарског на премијерски положај, какву је својевремено већ извео смењујући свог професора Божу Матића. У међувремену, опет, није могао а да и себи и другима не покаже да ипак није само један међу десетак министара него број 1 у већем делу БиХ: ако се већ не врти све око њега, да бар покаже да може да врти све око себе. Из месеца у месец је правио и растурао коалиције, корумпирао и одбацивао партнере на граници и у региону до сада невиђеног политичког циркуса, тако да се на крају ваља упитати има ли у тој лудости неког система.

Захваљујући Златковим великим маневрима, грађански Бошњаци СДП-а су у једном моменту, на нескривено задовољство Инцка и Муна, потпуно завладали већом половином БиХ. А систематском медијском стигматизацијом Додика, из Сарајева и споља, омекшаван је терен да "платформашки концепт" прекорачи ентитетске границе и окупи подељену опозицију у РС. Међутим, овај "удружени злочиначки подухват" (Златко - Валентин - Патрик) против Дејтонске БиХ нагло је почео да се урушава пред снажном контраофанзивом Мостара уз подршку Бањалуке, а нешто касније и Загреба, Берлина и Ватикана. Куд би - шта би, Лагумџија је откачио платформаше и вратио ХДЗ-овце. А ако ускоро не буде морао да врати и СДП-овце, моћи ће политички да занемари аполитичне СББ-овске интенданте у својим коалиционим редовима и равноправно се договара са легитимним представницима друга два народа - Човићем о ФБиХ и Додиком о БиХ. На дневном реду неће моћи да буду "грађанска БиХ без грађана", "реинтеграција жртава и злочинаца", "несложни који говоре једним гласом" и сличне бошњачке флоскуле, него нешто много ситније, а политички животније и конкретније - равноправнија ФБиХ и нормалнији односи са РС.

Та нова прича већ је започела договором Лагумџија - Човић да се убудуће хрватски представник у Предсједништву БиХ више не бира директно гласовима бошњачких грађана него индиректно гласовима хрватских посланика, а како Комшић не би остао доживотни члан трочланог "државног врха". Жељко је наравно већ по који пут дао безусловну оставку, али не из каријерних него из принципијелних разлога: није њему до тога што на идућим изборима, јасно је, неће моћи да прође, него једино до тога што је СДП, са овим новим изборним правилима напустио своју грађанску (бошњачку) оријентацију и потонуо у национализам (српски и хрватски). То Златку неће направити проблеме само код чланства у странци, које јесте 95 процентно бошњачко, али воли да се представља као грађанско, него и код унитаристички настројене већине бошњачких бирача, који воле да Жељко, по рођењу Хрват, буде грађанин како би имали своја два национална представника у врху БиХ.

Лако је било Златку да се, пошто је заиста све испробао, батали Мун - Инцковог пројекта изградње Босне као већинске демократије (један човек - један глас). Неће му пасти тешко ни да Комшићеву већ ко зна коју по реду "безусловну оставку" безусловно прихвати. Теже ће му бити са чланством странке, које, насупрот Златковом политичком реализму, у Жељковом идеализму и види морални коректив, програмску доследност, гаранцију изворних СДП-овских идеолошких вредности. Најтеже ће му бити са својим муслиманским бирачима, који су после оног судбоносног разговора Цимермана са Алијом почетком 1992. преко ноћи постали "грађански", и у то верују и данас, без обзира на то што су већ крајем 1993. постали бошњачки. Њих му ваља разуверити да им јединствена Босна неће пасти с неба неким новим ударом америчких бомбардера по српским положајима. Ваља им објаснити да ни Хрвати неће да живе у јединственом ентитету. Ваља их уверити да не треба да криве вратове пут Загреба и Београда јер тамо више нема Туђамана и Милошевића и да им је паметније да погледе окрену пут Мостара и Бањалуке, јер тамо седе људи са којима се једино могу договарати о Босни. Ваља им рећи да не могу напредовати ка ЕУ, а равнати се према САД и да не могу ићи на Запад окренути према Блиском истоку. У конкуренцији са Суљом, Бакиром и Фахром, Златко бар потенцијално има више и капацитета и легитимитета него иједан бошњачки политичар да направи храбар и одлучан заокрет, а поставља се питање да ли уопште има алтернативу. Јер, после оволико времена, енергије и ризика колико је уложио у један промашен пројекат, а онда и брже боље спасавање враћањем на претходно стање, остаће запамћен као генератор "тоталног колапса бошњачке политике".

Шаћир Филандра има право на такву оцену јер је, колико знам, једини бошњачки интелектуалац који је још пре неколико година позвао сарајевску политичку елиту да провери да ли комшије заиста никако не желе заједничку државу и зашто, под којим условима би на њу можда добровољно пристали, да ли су њихови услови нама прихватљиви итд. У Сарајеву се нико на то није одазвао.

(Пресс РС)