Црвене лампице

(Нови Репортер, 6. 6. 2012)

За Србе с обје стране Дрине многе ситуације биле би чистије када би се одлуке о најважнијим политичким и друштвеним питањима доносиле у Бањалуци, када је ријеч о Републици Српској, и Београду, уколико је у питању Србија. Међутим, да све не буде једноставно, побринули су се у Вашингтону и Бриселу, па су, у великој мјери захваљујући стратезима и тактичарима из тих центара моћи, у посљедњих двадесет година постали неминовни српски погледи према Сарајеву и Приштини, бар ако су на дневном реду дилеме од националног значаја. Гдје треба тражити разлоге тог невољног „осматрања“? Између осталог, и у чињеници да креатори наших судбина са Запада, док у комуникацији са непоузданим Балканцима тумаче сопствене, углавном небулозне пројекте, често воле да употребе формулацију: „Ако ниси дио рјешења, онда си дио проблема“. Управо је у томе невоља, јер, оно што је за САД и ЕУ „рјешење“, за већину Срба, без обзира на то да ли говоре ијекавицом или екавицом, обично постаје проблем. За тај хронични раскорак могуће је понудити хиљаду сувислих објашњења, али, међу њима се сигурно не налази теза о српском нижем цивилизацијском нивоу у односу на такозвани развијени дио планете, ма колико та теорија била драга Србима аутошовинистичке оријентације. Или њиховим далеко бројнијим истомишљеницима у „главном граду“ дејтонске Босне и Херцеговине и у административном центру самопроглашеног „независног“ Косова.

Жаба и крокодил: Јер, какав је уплив Републике Српске у посљедњи потрес у извршној власти на нивоу БиХ? Никакав. За формирање актуелног Савјета министара било је потребно више од годину дана преговора, и та чињеница дуго је била повод овдашњој псеудоинтелектуалној братији и сестринству из редова све три нације да се, са позиција апстрактног „хуманизма“, згража над „неодговорношћу политичких елита“. При томе је апсолутно занемарена сложена структура ове земље и податак да не живимо, рецимо, у Данској, па да се такве кризе рјешавају глатко и опуштено. И да не зависе претјерано од добре или лоше воље страначких лидера, иако је то веома помодно констатовати. Када је поменута прича коначно добила расплет, било је довољно само неколико мјесеци да један актер владајуће шесторке искочи из једва успостављених „правила игре“ и да умало сруши читаву ту паучину од система „заједничких институција“.   

За конструкцију је потребан напор, а деструкција изискује тек нечији хир. У овом случају, главни актер лошег глуматања био је предсједник Странке демократске акције Сулејман Тихић. Кренуо је у тешко могућу мисију – да сруши приједлог буџета БиХ у оба дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине и да након свега задржи позиције у Савјету министара. Буџет није оборен, али, Тихићу то ионако није био циљ, већ је имао једнократну намјеру демагошког подилажења бошњачким „ратним ветеранима“, како би га наградили гласовима на предстојећим локалним изборима, 7. октобра. Међутим, предсједник Социјалдемократске партије БиХ Златко Лагумџија озбиљно је схватио такав гест нелојалности, па је шефа СДА у улози коалиционог партнера експресно замијенио челником Савеза за бољу будућност Фахрудином Радончићем.

Постоје два аспекта таквог помјерања. Један угао је интерни бошњачки. Иако је добио ову битку, Лагумџија крупним корацима иде ка губитку укупног међубошњачког политичког „рата“. Јер, његови фанови, који су му омогућили да на посљедњим општим изборима тријумфује у „зеленим“ кантонима Федерације БиХ, могу да „сваре“ само апсолутну власт СДП-а. Пактирање са СДА за њих је већ представљало „гутање жабе“, док је заокрет према Радончићу дефинитивно превелик горак залогај, у којем крекетушу мијења крокодил. Ту долазимо до димензије која је релевантна за Републику Српску. Овакво престројавање чак може да буде дјелимично повољно за РС, пошто дехомогенизује бошњачку страначку сцену. Умјесто једне превелике опције (СДП) и три релативно слабе конкурентске партије (СДА, СББ, Странка за БиХ) ствари ће се у догледној будућности, по свој прилици, кретати у правцу профилисања три странке подједнаке, средње снаге (СДП, СДА, СББ, без Силајџићеве партије на издисају). Тај трилинг ће моћи да ведри и облачи у Сарајеву, Зеници, Тузли или Бихаћу, али више неће бити у прилици да значајније утиче на токове на нивоу БиХ, што је могао да буде случај са предимензионираним СДП-ом. Наравно, све то не значи да Радончић умјесто Тихића доноси некакав бошњачки повјетарац умјесто опасних гасова спрам РС. Не, у том погледу је иста мета – исто одстојање. И СДА и СББ, када је ријеч о односу према РС, функционишу углавном хладно, ту и тамо „топло“. Али, у питању су само средства, а циљ је идентичан. Давно га је дефинисао политички пензионер Харис Силајџић као „100 одсто БиХ“, што увијек подразумијева и „нула одсто РС“.  

Српске проценте у садашњим балканским координатама не покушавају да смање само сарајевски, већ и приштински алигатори. Протеклу седмицу је обиљежио је још један насилнички атак с те адресе на сјевер Косова, с циљем успостављања албанске контроле над преосталим дијелом покрајине, који није под управом криминалне камариле Хашима Тачија. Шиптарским сецесионистима пошло је за руком оно што бошњачки максималисти годинама прижељкују – да „међународна заједница“ поново завршава за њих прљаве послове, и то не само реториком и интригама, већ и силом. Ипак, Срби са сјевера Косова успјели су да опет одоле америчким и њемачким батинашима из КФОР-а, који настоје да успоставе апокалиптично стање, лицемјерно означено као „слобода кретања“. Јасно, та „слобода“ односи се само на право Рамуша Харадинаја да настави да оставља крваве трагове, у чему га је - невјероватно, али истинито - успорила тек фарса са повременим хашким суђењем ноторном убици, много чешће присутном у родном крају, него иза решетака.

Институционални вакуум: Међутим, српски проценти на злокобном тржишту политичких акција на простору бивше Југославије не зависе само од мрачних амбиција Приштине и Сарајева. Зависе и од српског (не)чињења. Када НАТО, назван другачијим именом, премлаћује и рањава Србе у Звечану, то се зове садизам. Али, када Војска Србије у истим тим данима у Београду организује скуп посвећен упознавању са „доктрином противпобуњеничких операција“ истог тог НАТО-а, то није чак ни мазохизам. То је лудило. За то се не може тражити оправдање ни у институционалном вакууму, као објективној околности, неизбјежној у првим недјељама након недавних избора.

Како сада стоје ствари, солидне шансе да буде међу онима који ће попунити ту празнину, има Либерално-демократска партија Чедомира Јовановића. Логично је да се то не допада Србима са барикада на сјеверу Косова, као ни апсолутној већини народа у Републици Српској, јер је ријеч о политичкој опцији која би и једне и друге, најуопштеније речено, пустила низ воду. Сасвим је схватљиво да одијум према таквом расплету има и било који национално одговорни предсједник РС, укључујући садашњег. Али, ако актуелни први човјек Републике Милорад Додик учествује у предизборној кампањи Бориса Тадића, неопходан је мали осврт. Зар није Тадић још у том периоду децидно најавио с ким неће послије избора формирати скупштинску већину и владу (СНС, ДСС, СРС) и зар није било апсолутно предвидљиво да ће у тај подухват кренути са свим осталим странкама које уђу у парламент (СПС Ивице Дачића, УРС Млађана Динкића, 'Преокрет' Чеде Јовановића)?

Дакле, ако и поред такве извјесности предсједник РС прелази Дрину и учествује на митинзима Демократске странке, а послије се чуди што ће друштво ДС-овој „шији“ у новој владајућој коалицији Србије највјероватније правити и ЛДП-ов „врат“, то већ има другачије конотације од трезвене забринутости у РС због уласка љубитеља синтагме „геноцидна творевина“ у власт у Београду. Јер, било какво мјешање званичника из Републике Српске у изборни процес у Србији - независно од тога да ли је ријеч о фаворизовању Тадића, Николића или неког трећег – представља промашај. Када је таква штета већ направљена, сви покушаји каснијег утицаја предсједника РС на политичке токове у Београду губе на тежини, не бивајући чак ни накнадна памет, већ тек још један прст у око сународницима у Србији. Укључујући и изразиту већину оних који не могу да смисле Чеду, али ни „поповање“ прекоодринске браће поводом политичких одлука у матици.

Предсједник РС је у свом другом боравку у одајама власти, од 2006. до данас, сасвим сигурно имао низ потеза који заслужују афирмативан однос, прије свега када је ријеч о заустављању процеса централизације БиХ. Али, то није и не може бити алиби за наопаке ситуације из потпуно другог домена. Нема оправдања за галаму на новинарку на конференцији за штампу. Ако је ријеч о неслагању с њеним „минулим радом“, постоје правне могућности и за ту врсту расправе. Децибели су тек начин да се компромитује функција првог човјека Републике. Ту није крај паљењу „црвених лампица“, јер се ћутање градске власти у Бањалуци поводом новог жалосног случаја тајкунског монопола над земљом, ваздухом, водом, животом и смрћу у РС, не може другачије схватити, него као знак одобравања.

Могуће је да је „успјешни пословни човјек кога не треба посебно представљати“, Миле Радишић, након напрасне „побједе“ у недавном судском процесу са другим поводом, за свој поход на зелену површину у центру Бањалуке обезбиједио легалитет. Али, нема и не може имати – легитимитет. Могуће је да су за такву одлуку својевремено подигли руке одборници свих странака у градском парламенту. Могуће је и да међу учесницима вишедневног протеста због тог случаја има појединих позера, који су већ самом својом појавом у стању да обесмисле сваку исправну идеју. Али, није могуће да је у праву промил оних који аплаудирају Радишићевим багерима, наспрам скоро читавог града, који је згађен тим чином, мада то не исказује масовним изласком на улицу. Уколико се, ипак, испостави да је прва категорија – почетак и крај свега, онда се Република Српска дефинитивно налази на странпутици. РС може да се заустави пред том провалијом, а може и да настави у истом смјеру. И да постане један свеопшти „Пицин парк“.