Реч није реч - референдумске егзибиције ДНС-а

У сјенци оштре конфронтације врха водеће владајуће странке и опозиционог блока на посљедњој сједници Народне скупштине Републике Српске, 6. новембра, остала је важна димензија – најопскурнију улогу на том скупу, а посебно уочи његовог одржавања, имао је Демократски народни савез.

Није спорно, и квартет који је иступао у име парламентарне већине и читав низ опозиционих посланика допринијели су мучном амбијенту маратонског засједања. Али, то је већ рутина. Када главни говорник из прве категорије публици испред телевизијских екрана пласира широк репертоар тема са само једним циљем – да се заборави кључни повод окупљања, а конкуренте унутар парламента раздражи забацујући им удицу аутентичне сировости и одглумљене лежерности, преостаје тек да се сачека расплет виђен више десетина пута. А то је јагма у његовој циљној групи у згради НСРС, уз свега пар изузетака, да загризу мамац. Наравно, рибара не може повући у мутну воду реторика идентична оној какву он користи, па се такви дуели завршавају на једини могући начин. Када контролишеш микрофоне, по дефиницији имаш посљедњу ријеч у кафанском надгорњавању, а одговор на наређење „Сједи доље“ нико не чује.

Представници ДНС-а су отћутали ову сједницу парламента. Причао је само Недељко Чубриловић, и то онда када је настојао да се гласови сумње у одустајање од референдума у РС о Суду и Тужилаштву БиХ чују што краће. То га није спријечило у намјери да засједање волшебно траје што дуже, како би се завршило у глуво доба ноћи, са промилом најупорнијих свједока и довољном временском дистанцом од разабирања шта се, уствари, десило у четири сата ујутро, да буду закашњеле све негативне реакције на свршен чин.

Па, зашто би онда ДНС-овци били одговорни за било шта, ако су у НСРС, осим Чубриловића, представљали слику без тона? Због гласања у ноћи између 6. и 7. новембра, односно, још више, због изјава које су му претходиле. Предсједник ДНС-а Марко Павић је, прво током посјете Угљевику, а онда и у једном телевизијском интервјуу, рекао да се његова странка противи одустајању од референдума, те да је спремна да издејствује такву одлуку у НСРС, уколико и посланици Савеза за промјене буду на истим позицијама. Исход гласања, са 46 гласова за одустајање и 25 гласова против, потврдио је да је таква воља постојала, независно од расправа о томе да ли је заснована на довољном броју руку, колико је искрена и да ли се разликује од одређења СЗП-а прије више од двије године, када се референдум о Суду и Тужилаштву БиХ први пут нашао на дневном реду парламента Српске.

Али, јасни сигнали да ситуација иде у том правцу нису били довољни Павићу да истраје на сада већ смијешној тврдњи: „Не мијењамо баш тако лако мишљења и ставове“. Умјесто таквог тока, комични предзнак је изгубила и постала смртно озбиљна Чубриловићева опсервација поводом Павићеве најаве: „Мислим да га нисте добро слушали. Преслушајте га поново“. „Изгубљен у преводу“, Марко Павић је могао тек да посматра како се пет гласова ДНС-а у НСРС равна у складу са Чубриловићевим, а не његовим „директивама“.

У свему томе, уопште немају тежину полемике да ли би референдум о Суду и Тужилаштву БиХ у РС био опасни авантуризам или оправдани гест самопоштовања. Поента је да је Павић могао да заустави праксу потпуног дезавуисања права на будући референдум о било којем важном питању, па и оном најважнијем, чему мјесецима, па и годинама, обилато доприносе оба блока у РС. Да је имао петљу да тој фарси каже „Стоп“, јавност би сигурно била у стању да препозна да се ради о чину изнад пуког предизборног, дневно-политичког сврставања на ову или ону страну. Али, пошто се то није десило, тешко да су икоме ван ДНС-а битни мотиви за овакву лакрдију.

Кога је брига да ли је гласање посљедица чињенице да је Чубриловић од Павића преузео скоро све конце управљања странком, па је само питање времена када ће „пасти“ и Приједор? Коме је важно да ли је у питању био Павићев блеф, с циљем да пацификује опозицију, бар током сједнице високог ризика, и одврати је од коришћења метода опструкције, које су протекла два пута завршиле диференцијацијом на посланике из мале и велике сале? Поврх свега, ко још може да озбиљно разматра процјене о наводном концепцијском неслагању Чубриловића и Павића, при чему је први за апсолутну лојалност већем партнеру, а други, као, за самосталније дјеловање у односу на „старијег брата“? Чак и из угла критичара власти, Чубриловићева традиционална метода политичког преживљавања – јасна од момента када је са мјеста предсједника СДС-ове градске владе у Бањалуци 1997.  измигољио у коалицију „Слога“ – дјелује готово отмено у поређењу са Павићевим актуелним тумарањем.

Једини релевантан детаљ о овој причи о тоталној дезоријентисаности јесте то што је ДНС, са пет посланика у НСРС, што многима не дјелују као капитал вриједан пажње, дошао у позицију да дословно ведри и облачи на политичкој сцени РС, жестоко поларизованој на два блока, који без њих немају већину. При томе, најжалосније је што су шампиони у вођењу политике лишене било каквих принципа, било каквог садржаја осим голог интереса, постали предводници странке која је средином прошле деценије имала сасвим другачију репутацију. Тада је малобројни посланички клуб ДНС-а, уз понеког радикалског усамљеника, давао симболичан, али сваког респекта вриједан отпор тренду отвореног преноса најважнијих надлежности РС на ниво БиХ, уз подршку свих тадашње главне струје овдашње полиичке сцене, оличене у СНСД-у, ПДП-у и СДС-у.

У међувремену, много тога се промијенило. Било би погрешно примјетити да се ДНС „заразио“ вирусом недостатка елементарне досљедности од којег болује остатак страначког спектра у Српској. Прије би се дало закључити да читава партијска скала у РС почиње да личи на ДНС, овакав какав је сада. И да је та опција, без обзира на свијетле епизоде у прошлости, направила пун круг, ако се има у виду једна ситуација из фазе настанка Демократског народног савеза. Наиме, у љето 2000. године, када су се разилазили са Биљаном Плавшић, многи оснивачи ДНС-а били су актери урнебесног догађаја на посљедњој, расколничкој скупштини Српског народног савеза. Покушај смјене Плавшићеве са лидерске позиције завршио се у хаосу и без конкретне одлуке, а прије тога задао је праву муку несрећницима задуженим за бројање гласова. Јер, испоставило се да се и за њен останак на функцији, али и за одлазак, тајно изјаснила натполовична, готово идентична већина делегата!? Односно, добар дио присутних у кратком временском размаку прво је подржао један, а затим и други, супротан сценарио. За сваки случај. Како тада, тако и данас. Важно је бити на „побједничкој страни“, макар и по цијену ругања већини грађана РС. А о спрдњи на властити рачун да се и не говори.

(српскаинфо.цом)