Извјештај о Сребреници или - колико ће "накнадне памети" РС моћи још да истрпи?

Поштовани грађани РС, стрпите се још само мало – водећи људи странака садашње власти и актуелне опозиције почеће да вуку блиставе и луцидне потезе послије 2030. године.

Ако нисте задовољни њиховим тренутним ангажманом, знајте да ће се то промијенити за деценију и по, јер управо толико, у просјеку, траје период од момента када овдашњи партијски лидери оставе погубне трагове иза себе до временске тачке у којој фазе преиспитивања бивају крунисане феноменом у свијету познатим као „накнадна памет“.

Ево, рецимо, 2004. готово да нико на политичкој сцени Српске није ни помишљао да постоје спорни детаљи, а камоли цјелина, у извјештају Владе РС о ратним догађајима у Сребреници 1995. Међутим, једини узрок такве дезоријентисаности била је чињеница да су морали пребрзо да донесу крупне одлуке. Чим су добили довољно времена да размишљају, испоставило се да им мозгови функционишу као швајцарски сатови, па су 14 сезона касније све политичке опције са централама у Српској на посебној сједници Народне скупштине РС једногласно усвојиле закључке којима се тражи ревизија некадашњег „залијетања“.

Наравно, у вријеме првобитне „грешке у корацима“ извјештај није ни дошао до парламента, јер је све завршено на сједници тадашње Владе РС, односно, прије тога, у кругу комисије, а затим и радне групе, формиране за ту потребу. Ипак, хронике тог времена не биљеже ниједно озбиљније јавно негодовање због усвајања документа који је потпуно био на фону сарајевског и вашингтонско-бриселског виђења те проблематике.

Читаву тадашњу ситуацију, у протеклим данима, најувјерљивије је описао Драган Чавић, актуелни лидер НДП-а и посланик у НСРС, али и ранији предсједник Српске. Управо је човјек којем се неријетко приписује највећа одговорност за расплет из 2004. пронашао оптималне ријечи за опште „стање духа“ на политичкој сцени у том периоду.

– Многи су и тада знали све што знају данас, а били су мањи од маковог зрна – рекао је Чавић, додајући да је тада „све било у функцији десет година Дејтона и десет година Сребренице“.

Он се, попут осталих опозиционара, сада сложио са иницијативом власти да се формира нова комисија о догађајима у Сребреници у периоду од 1992. до 1995.

– Ово је требало урадити раније да се скине бреме са мојих леђа. Ови закључци су осуда времена у којем нисмо имали простора да радимо – истакао је Чавић.

Некадашњи предсједник Српске сматра да је „СФОР тада радио бруталније него икада“. Подсјетио је да је то вријеме напада на породице Старовлах и Абазовић, те додао да је СФОР упао и у његову кућу и извршио претрес.

– Комисија је радила оно што је могла. Након 14 година можемо да донесемо овакву одлуку и да формирамо нову комисију чиста образа. Желио сам и ја то у јуну 2004. године. Желио сам да се то не задржи само на тих девет дана – закључио је Чавић свој осврт на сребреничку проблематику.

Иако су предводници СзП-а мало гунђали због чињенице да се читав преокрет одвија у непримјереном, предизборном периоду, на крају су ипак подигли руке за верификацију усаглашених закључака.

По свему судећи, готово шокиран због тога што је, након дужег времена, нашао заједнички језик са опозицијом, Милорад Додик, предсједник РС, није штедио похвале за институцију којом иначе није нарочито импресиониран. Поручио је да је „Народна скупштина РС на врло одговоран начин завршила рад у овом сазиву“.

– Као предсједник Републике изражавам задовољство чињеницом да је одговорност према Српској и нашем народу била изнад ситнопартијских интереса. Како смо ми имали историјску дистанцу да сагледамо околности, актере и мањкавости из извјештаја о Сребреници из 2004. године, тако ће и ова посљедња сједница Народне скупштине у овом сазиву бити предмет анализе неких генерација политичара који ће доћи послије нас, а који неће имати хипотеку какву смо ми имали 14 година, због спорног извјештаја – истакао је Додик, комбинујући уздржани понос са извјесном „грижом савјести“ због саучесништва у својевременом истицању бијеле заставе, када је ријеч о односу према овом питању.

На крају, НСРС је једногласном одлуком посланика свих српских странака одбацила извјештај Комисије о догађајима у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. године и затражила од Владе да га стави ван снаге и формира двије независне међународне комисије за утврђивање истине – о страдању свих народа на подручју сребреничке регије и о страдању Срба у Сарајеву. Таква позиција је, очекивано, изазвала бурне реакције политичких представника Бошњака и страног фактора у БиХ, па се још не зауставља салва саопштења са негативним предзнаком из ових ровова.

С друге стране, то није усамљен случај вриједносне „трансформације“ странака са сједиштем у РС, пошто су у приближно истом периоду страховладе Педија Ешдауна, попут „гусака у магли“ – како је некада говорио Стјепан Радић за своје сународнике – хрлили у НАТО и уредно гласали за све правне акте с тим циљем, да би у новијем периоду исте те опције прихватиле декларацију о војној неутралности Српске. Умјесто колективног „покривања ушима“ због некадашње нимало селективне бламаже, од још једног „престројавања у ходу“ па све до актуелних предизборних дана трају међусобне „прозивке“ са лајтмотивом – ко је од њих, претходно, више доприносио корацима ка чланству у злокобној алијанси, која деценијама сије крв и осиромашени уранијум по разним меридијанима, од Балкана до Блиског истока.

А прецизан одговор је да су то сви чинили, показујући чак спремност да, у прошлој деценији, 2006, усвоје „априлски пакет“ уставних промјена, након којег од Српске не би остао „камен на камену“. Невјероватно, али истинито – тај подухват је пропао због незајажљивости бошњачких и хрватских максималиста, тада окупљених око Хариса Силајџића и Мартина Рагужа, који су са радикалом Мирком Благојевићем, тада презреним од политичке елите РС, обезбиједили довољан број руку да, из различитих мотива, стопирају читав пројекат.

Наравно, одавно је познато да је лако бити генерал послије битке, као што је неспорно да је мало који примјерак људског рода безгрешан. Међутим, мало је примјера и у историји и у географији, како глобалној, тако и регионалној, да један народ има наводну елиту која је до те мјере спремна да пролази кроз фазе тоталне малодушности, па да онда, када казаљке више не показују чак ни минут до 12, већ 12.05, долази до регуларних позиција поводом болних питања. Зато је „луксуз“ најблажа ријеч која се може употребити за ова дуга путовања мисли из завршетка цријевног система до можданих вијуга, у случајевима људи који већ деценијама одлучују о судбини народа у РС.

Уочи прошлих избора, забиљежена је изузетно прецизна анализа феномена накнадне памети на политичкој сцени Српске. Наравно, није стигла из страначких клупа.

– Само свјестан, културан и политички зрео народ не чека посљедњи тренутак како би у оваквим догађајима бранио РС. Да би постојала политичка слога и јединство мора постојати и национална стратегија. Није јединство оно што нуди власт или опозиција, будући да се у Српској много енергије троши на међупартијске и личне сукобе, умјесто на њено очување Српске – рекао је Ђорђе Вуковић, професор бањалучког Факултета политичких наука, у периоду обиљеженом потезима у Сарајеву као што су одлука о укидању Дана РС, прегласавање Срба поводом објаве резултата пописа, до ратохукачких изјава бошњачких и хрватских вјерских вођа.

Ако већ нема дилеме да, готово редовно, кључни играчи на политичком простору РС хронично касне са оптималним реакцијама на изазове у домену крупних националних питања, онда ништа боље не треба очекивати ни у сфери тзв. малих, егзистенцијалних тема, битних просјечним грађанима. Због тога неће бити изненађење уколико за три деценије – будући да је први слободан термин у фамозним размацима од деценију и по већ попуњен, рецимо, референдумском тематиком – они који дочекају то доба буду у прилици да га овјековјече оригиналним звучним записима.

музичку шпицу из ТВ серије „Грлом у јагоде“, једна од тих тонских подлога могла би да изгледа овако: „Те 2048. године прва велика група миграната, који су у љето 2018. отишли из РС да раде у иностранство, дочекала је пензије и вратила се у Српску. Спремни су да инвестирају уштеђевину у отаџбину, на одушевљење свих преосталих становника, истовремено разочараних због сазнања да је некада сам Источни Дрвар био насељенији од читаве РС у том моменту. Одјељење за заштиту народа, под командом генерала Сташе Кошарца, похватало је посљедње групице разбијених домаћих издајника које су се криле по шумама и горама између Новог Града и Требиња. А Обрен Петровић се мрштио, јер су посљедња истраживања јавног мњења показала да би странка којој је вјеран, послије пола вијека у опозицији, коначно могла да дође на власт, расположена да управо њега изабере на премијерску функцију РС. Иако је он већ времешан и нема стрпљења да сједи на дугим састанцима…“

(srpskacafe.com)